Izvor: Politika, 24.Sep.2012, 10:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U osvit revolucije
Ranije slabo izvođena tragikomična drama „Deca sunca” Maksima Gorkog (1905) u poslednjih nekoliko godina je više puta postavljena na evropskim scenama, zbog reaktivirane aktuelnosti teme, razmatranja društvenih funkcija intelektualne elite u predvečerju revolucije.
Protagonista je profesor Protasov, hemičar izolovan u svom svetu nauke, nesvestan vremena u kome živi, bede u okruženju i sve očajnijih, promuklijih glasova osiromašenog naroda koji baulja po dnu društvene lestvice.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
U ovom zapanjujuće aktuelnom komadu, silovita kritika društveno-političkih okolnosti prepliće se sa univerzalnijim, čehovljevski intoniranim, poetsko-filozofskim razmatranjima smisla života i patnje, kao i značaja umetnosti u oplemenjivanju korodirane ljudske duše. Ideološka maglovitost drame koja je u vreme njenog nastajanja smatrana slabošću, danas je neka vrsta vrline jer stvara plodno tlo za diskusiju, imajući u vidu da globalno živimo u kriznim, nestabilnim, zbunjujućim vremenima koja zahtevaju odlučne rezove.
Ivo van Hove, reditelj amsterdamske predstave „Deca sunca” koja je zatvorila 46. Bitef, radnju je smestio u realističan dekor. Scena predstavlja dom Pavela Protasova, u centralnom delu je trpezarijski prostor, a okolo se nalazi nekoliko vrata koja vode u druge prostorije (scenografija Jan Versvejveld). Galerija brojnih likova i njihovih složenih odnosa izvajana je teatralno.
Radnja uključuje nekoliko neostvarenih ljubavnih veza, između Melanije (Kris Nitvelt) i Protasova (Jakob Dervig), njegove sestre Lize (Halina Reijn) i Čepurnoja (Gis Šolten Van Ašat), njegove žene Jelene (Hilde Van Migem) i Dmitrija Vagina (Vim Opbruk). One označavaju potrebu likova za nekakvim ispunjavanjem egzistencijalne praznine i istovremenu nemogućnost da se ona popuni. Tragikomičnost aktera je oblikovana u blago izveštačenim tonovima koji imaju fine prelive i nijanse. Ta jasna, a ipak ne pregruba teatralnost uspostavlja kritičku distancu prema likovima, njihovim neurozama i poremećenim odnosima.
U značenjskom tkivu predstave važno mesto zauzima uvođenje televizijskog programa koji se sve vreme emituje na televizoru Protasova, u različitim funkcijama. On dovodi radnju na polje preispitivanja posledica nasilne istorije dvadesetog veka, kada prikazuje ratne pohode i vanredno stanje tokom vazdušne opasnosti. U drugim scenama televizija gradi efekat kontrasta jer emituje eskapističke programe koji su u raskoraku sa haosom koji besni u stvarnosti – crtane filmove, kvizove i igre na sreću, koncerte idilične pop muzike. Ovaj postupak problematizuje funkciju medija u kriznim vremenima. Televizijski program predstavlja i prozor u stvarnost, podseća na realan svet koji ne dopire u izolovanu i, do određenog vremena, bezbednu kuću Protasova.
Pored uključivanja televizijskog programa, u scensku postavku se uvodi i pop muzičko nasleđe, takođe u različitim značenjima. Važan ironijski smisao ima pesma Luja Armstronga „What A Wonderful World“, prvo emitovana u vrlo sirovoj i gruboj obradi grupe Ramons kojom se efektno završava prvi deo predstave – pored ključnog ironijskog smisla, ova pesma je izraz Lizinog bunta protiv užasa sveta koji je opkoljava. Nakon pauze, na televizoru posmatramo dokumentarne snimke Armstrongovog izvođenja ove pesme koja postaje lajtmotiv ironijskog značenja jer putem kontrasta opipljivo osvešćuje strahote stvarnosti.
Duh pobune i ogoljena emotivnost rok muzike ubedljivo su iskorišćeni na samom kraju predstave kada se tonovi pesme „Exit Music“ grupe Radiohed sa mukom probijaju kroz uznemirujuće zvuke marševa, dopunjene različitim dokumentarnim snimcima projektovanim na zidove, slikama koje podsećaju na krvavost savremene istorije, kao i na uzdrmane temelje kapitalizma (video snimci sa berzi). Ovaj poetski snažan, oslobađajući efekat finala pojačan je i projekcijama crno-belih, slow motion snimaka slobodnog, bezbrižnog leta ptica koji pojačavaju mučnost doživljaja stvarnosti, takođe putem kontrasta, kao i slika jako namučenih, tužnih lica anonimnih, starih ljudi koji predstavljaju obespravljene mase (video Tal Jarden).
„Deca sunca” Iva van Hovea daju umetnički doprinos u artikulaciji potrebe za korenitim promenama u društvu čiji je sadašnji oblik života na izdisaju, opstaje na aparatima za veštačko održavanje. Kolera koja vreba u pozadini teatralizovane radnje predstave jasan je metaforički znak metastaze društvenog raka, manifestacija dubinske truleži koja zahteva pročišćenje, kroz (simboličku) smrt i novi početak.
Ana Tasić
objavljeno: 24.09.2012.
