Izvor: Politika, 07.Avg.2015, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U novoj TV Reviji u petak, 7. avgusta, čitajte:
Ličnosti: Slobodan Ćustić
Oprost i zaborav ne idu zajedno
Ne prihvata beznačajne uloge, ali ne beznačajne po obimu, već po smislu. Odbio je nedavno da odigra policijskog inspektora, jer je to već igrao, i nema ničeg što bi tom ulogom mogao da pokaže:
„Ne mogu da igram ulogu koju može da odigra svaki taksista, bilo ko. I to kažem reditelju, producentu, objašnjavajući im da za takvu ulogu ne treba da bacaju novac na mene. Oni misle da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šalim, insistiraju, i kada ja kažem da hoću ali će ih to grdno koštati, preračunaju se i odustanu. Mi Srbi se opametimo samo kada nam neko pripreti novčanikom i odmah sve razumemo.
Ne umem ni da ćutim kada mislim da treba da kažem kolegi kako treba da radi da bi to što svi zajedno stvaramo, bilo bolje. Tu po pravilu sujeta stupa na scenu, jer većina ne ume da prepozna kada stvarno želiš da pomogneš. Uglavnom tumače da taj želi da se istakne. U tome imam nešto zajedničko sa Mustafom Nadarevićem koji je toliko veliki glumac i divan partner, da uvek gura kolegu ispred sebe. Dva puta sam igrao sa njim i video sam kako me usmerava. To je glumačka veličina, ali i veličina čoveka.“
I kada ga danas pitam na šta prvo pomisli kada se spomene fiom Kuduz, on kratko razmišlja i kaže:
„Pomislim na dvadeset miliona glupih ljudi jedne države koji su dozvolili da im neko, ne nudeći im ništa, uzme sve. Ne mislim na umetnost, već na tugu zbog desetine hiljada poginulih i nestalih ljudi. Pomislim na to koliko smo divan, talentovan narod, glup, naivan, dostojanstven... sve se u nama skupilo. Sve najbolje i sve najgluplje. I zato nas svet tako i gleda. Neko se koristi našom glupošću, a neko našom pameću. Ali svi profitiraju, osim nas. A mi smo malo alavi. Hoćemo da sa što manje truda završimo što veći posao.“
Ćustić je vaspitavan da se služi onim što ima, a ono što nema morao je da zaradi. Za dobro vaspitanje zahvalan je pre svih baki Rosi, majci Jagodi, i ocu Živku. Naučen je da bude tačan, pravedan i da prašta:
„ Oprost i zaborav ne idu zajedno. Mogu da oprostim, ali ne mogu da zaboravim. Ko zaboravi taj će ponovo stradati. Ja sam srpski nacionalista i nemam problem sa tim. Neko ima problem sa mnom zbog toga, ali to nije moj problem. Dugo su nas trovali nacionalizmom i šovinizmom, mešajući ta dva pojma. To je komunizam radio vrlo perfidno da bi suzbio osećaj pripadnosti i entiteta. Nacionalizam su proglašavali šovinizmom. Svi smo mislili da smo Jugosloveni, samo su Hrvati znali da su Hrvati. Ja nisam šovinista već nacionalista kao što su nacionalisti svi drugi mali i veliki narodi koji na to imaju pravo, pa zašto ne bi i Srbi.
Vera Jovanović
-----------------------------------------------------
TV lica: Dalibor Žarić
Uvek spreman za akciju
Moć zapažanja, britak jezik i brzina u izveštavanju, koje je usavršio u Beogradskom programu, obezbedili su mu mesto u redakciji „Oko magazina” za koji kaže da je jedna od najjačih informativnih emisija, ne samo na javnom servisu.
Zbog zdravstvenih problema prestao je da igra fudbal. Razmišljajući čime da se bavi kako bi obezbedio pristojnu egzistenciju, došao je na ideju da otvori butik. Međutim, shvatio je da nije za trgovinu. Tada je slučajno naišao na konkurs TV Kopernikus koja je bila u potrazi za novim voditeljima.
Primljen je, ali na mesto novinara a apsolutno ništa nije znao o ovoj profesiji. Međutim, veoma dobro se snašao u novoj ulozi i nakon šest meseci sa koleginicom osmišljava Jutarnji program koji i danas postoji na ovoj televiziji. Pošto je došlo do nesuglasica sa uredništvom i nije mogao da izdrži pritiske kojih je bilo, daje otkaz, objašnjava nam. Koleginica sa RTS-a ga poziva da se oproba u Beogradskom programu javnog servisa u kojem je volontirao oko dve godine. Svaki dan je učio, mnogo radio, da bi izvojevao honorarni status. Nikada nije odustajao, ni posle dve godine neplaćenog rada, ali ni sa honorarom koji je bio petnaest hiljada dinara.
– To nije tužna priča. Ja sam to želeo i bio sam spreman na sve, samo da izučim zanat, priča naš sagovornik koji još otkriva da je urednik Beogradskog programa Saša Barbulović prepoznao u njemu dobrog novinara i primio ga na neodređeno vreme.
U „Beogradskoj hronici” oprobao se u svim novinarskim zadacima, od informative, preko „crne hronike”, koju je preuzeo kako bi poštedeo koleginice, do zanimljivih, često duhovitih priloga iz kulture. Priseća se kada se prijavio na konkurs za dirigenta Beogradske filharmonije koji je raspisao ministar kulture. Žarić je i dirigovao i, kako kaže, glupirao se pred kamerama, a cilj je bio da prikaže svu apsurdnost zakona jer svako je mogao da se kandiduje za ovo radno mesto. Kroz ove i druge priče, pokazao je da ume da na originalan način, prikaže teme i fenomene. Nikoga ne provocira, već se samo igra slikom i rečima i govori ono što zaista misli. Posle toga se ukazala ponuda za „Oko magazin” u kojem je, svojim zapaženim reportažama, pokazao da je bio pravi izbor. Prva duža reportaža od 30 minuta bila je o bećarcu, a do ove ideje je došao kada je shvatio koliko je malo stvari napisano na ovu temu. Pripremajući emisiju, jako je želeo da mu sagovornik bude Zvonko Bogdan kao čovek od autoriteta, iako je znao da nije lak za pregovore. Prilikom prvog kontakta, Zvonko ga je, očekivano, odmah odbio, rekavši mu da ništa ne zna na ovu temu. Dalibor se tada dosetio kako da ga pridobije i bez prevelikog razmišljanja rekao: „Ali, gospodine Bogdane, ako mom uredniku to kažem, on mi neće poverovati i pomisliće da sam lud”. Nastala je dramska tišina, a zatim i Bogdanov autoritativan glas – „Derane, sutra u 12”. Njegovoj sreći nije bilo kraja. Ta emisija je sjajno prošla...
Isidora Masniković
-----------------------------------------------------
Iz sveta: Dejvid Atenborou
Naučni program je nužan na televiziji
Ljudi moraju da poznaju i da prate naučna dostignuća, jer je to osnova naše civilizacije, stav je Dejvida Atenboroa, poznatog britanskog prirodnjaka i autora naučnih televizijskih programa koji je 89. rođendan, u maju mesecu ove godine, proslavio na nesvakidašnji način: u Beloj kući kao gost Baraka Obame.
Kao neko ko je rastao gledajući programe Dejvida Atenboroa, Obama je želeo da sretne čoveka, koji već 60 godina istražuje planetu, i da razgovara s njim o klimatskim promenama i njihovom uticaju na našu okolinu...
Atenboro je rođen 8. maja 1926. u Londonu i danas je najpoznatiji po dokumentarnim emisijama o prirodi kao što su „Život na Zemlji” i „Zaleđena planeta”. Kada je počinjao da snima emisije o prirodi, nauka je vezivana isključivo za laboratorije. Danas se to promenilo i naučnici putuju u najudaljenije oblasti, a zahvaljujući njihovim otkrićima Atenboro je poslednjih 60 godina putovao širom planete nastojeći da sve to pretoči u film.
Serija „Život na Zemlji” predstavljala je pravu malu revoluciju u načinu snimanja dokumentarca o prirodi.
– Da, ta emisija predstavlja početak jednog novog stila u snimanju dokumentaraca, jer je oko 1976/77. godine prvi put bilo moguće putovati i snimati bilo gde na planeti – potvrdio je i Atenboro u jednom intervjuu. – Ako bih pomislio: „Ovu sekvencu bi bilo dobro da snimim u Australiji ili Kanadi”, znao sam da je to bilo moguće. Činjenica da smo išli iz Sahare u Australiju, u podvodne koralne grebene, izazvala je javnu senzaciju. Danas, imamo mobilne kamere, možemo da snimamo noću, minijaturne kamere koje bukvalno mogu da snime sve... Sećam se vremena kad su stigle kamere koje su omogućavale da snimamo po mraku. Do tada smo sve filmove u Africi nimali danju danju i mogli su da ostave utisak da su lavovi jako lenje životinje, jer spavaju po ceo dan. Međutim, mi smo znali da su oni noćne životinje.
Ali nije danas napredovala samo tehnologija nego i publika koja je sofisticiranija i zna mnogo više o prirodi, kaže Atenboro. Pedesetih godina prošlog veka, bilo je dovoljno snimiti slonove u nekoj divljini i publika je smatrala da je to fantastično. Danas je publika već sve videla: i rađanje slonova, i njihovo parenje, i borbu između njih... Činjenica je da je publika sve zahtevnija, a to je naravno dobro, smatra britanski prirodnjak.
Dokumentarni filmovi neće nestati, tvrdi Atenboro, ali naglašava da je najveći problem novac.Daleka putovanja su veoma skupa, snimanja zahtevaju mnogo vremena, iznajmljivanje helikoptera... Jedini način da se uloženi novac vrati jeste da se te emisije kasnije prodaju celom svetu, kao što radi Bi-Bi-Si.
Atenboro se kao jednog od najupečatljivijih seća snimanja gorila u centralnoj Africi, ne zato što je u toj emisiji rekao nešto specijalno zanimljivo o životu u divljini, već zato što je to bila istinska avantura. Gorile su, kaže, životinje koje svi doživljavamo kao snažne i čak opasne, ali one su se na tom snimanju pokazale kao veoma krotke.
Učestvovao je u nekoliko kampanja koje podržavaju emitovanje naučnih emisija na televiziji, jer smatra da ljudi moraju da dobiju informacije i znanje iz oblasti nauke. Nažalost, kaže, vlade mnogih zemalja su sklone da veruju da nije važno šta ljudi misle i da je dovoljno dati im „hleba i igara” mada bi svaka vlada pre svega morala da se zalaže da ljudi dobiju obrazovanje, a u tom smislu da forsira i naučne programe na televiziji, i to ne samo na javnim servisima.
Mada mu je pre dve godine ugrađen pejsmejker, Dejvid Atenboro je i dalje vrlo živahan. Nikada, kaže, nije putovao da bi se zabavio ili relaksirao, već da bi radio. Tvrdi da ne može da zamisli da sedi na nekom egzotičnom mestu samo da bi uživao u pogledu...Već pedeset godina nije sedeo na plaži ne radeći ništa. Gde god da se nalazi, uvek želi nešto novo da istraži i da to snimi!
Ipak, ne može da sakrije da je po pitanju budućnosti planete –pesimista!
G. Popović
