Izvor: Politika, 09.Dec.2010, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tuđi – naši životi
A jesi l’ ti onaj što meša Narodno pozorište sa Jugoslovenskim dramskim, pa promaši kad treba s nekim da se nađe
Komentarisati dnevnopolitičke događaje u Srbiji postalo je popularno gotovo isto koliko i gledanje rijaliti programa. Doduše, ovo prvo i nije neka novina, Srbi su oduvek voleli da političare, samo što su to nekada radili usmeno, po kafanama. Sada se to kafansko „bistrenje politike“ uglavnom prenelo na „brstenje“ po kolumnama. Rijaliti, pak, programi, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iako novija tekovina, u stvari su provincijalna (iako planetarna, a zar nije rečeno da ćemo svi postati globalno selo) potreba da se bavimo, i zamajavamo, tuđim, umesto sopstvenim životima.
Predlažem da pokušamo makar načas, između bistrenja politike i rijaliti programa, da se malo pozabavimo i samima sobom. Onako, bez velikih pretenzija i psihologiziranja. Da malo u ruke uzmemo naš trivijalni život.
Recimo, jeste li skoro razmišljali kakav vam je seksualni život? Mislim, je l’ tu štima il’ ne štima. Koliko puta nedeljno, il’ se proredilo? Je l’ to činite sa željom il’ odrađujete? Je l’ biste radije TV seriju ili pivo s kolegom? Koliko puta ste se izgovorili poslom i umorom? Već čujem: „Šta ova priča, kakav seks, ne vidim na oči od posla, j(...) me šef... radim tromesečni izveštaj... moram da završim tekst... sutra mi dolazi poslovni partner... operacija je trajala pet sati jedva stojim na nogama... deca su mi danas pojela dušu... ’oćeš ti da mi peglaš, vodiš decu u obdanište, nešto skuvaš za sutra... Svaki dan pada kurs, a da se meni...“ Pa da, ako bi nešto moglo onako ko kriglu piva s nogu. Bez onog cilemile, bez gledanja u oči, ili ne daj bože ljubljenja. I da posle ne pričate.
Ili, recimo, šta sada čitate? Dobro de, šta ste poslednje pročitali? Aha! A koji vam je omiljeni pisac? Nije valjda, Dostojevski! I Andrić! Ma, nisi ti čoveče uzeo knjigu u ruke još od gimnazije, priznaj. Razumem, nema se vremena, para, a i daleko je biblioteka (opet čujem: „Vidi ovu, ko još ide u biblioteku!“). Aha! čita ti žena. Koga? „Ma, onu Bjelicu i Mojsilovićku... sad traži onu, kako se zvaše, što voda ove poznate po Balkanskoj! A ja uzeo od kolege Legiju.“
Bravo, brate! To! Prosvetliće te. „Imam ja i Nikolaja, dobio sam ga za prošlog Sv. Nikolu, ali vidi ovi naši popovi...“ A nešto od poezije? „Ih! Pa nisam ti ja šiparac.“
A, jesi l’ ti onaj što meša Narodno pozorište sa Jugoslovenskim dramskim, pa promaši kad treba s nekim da se nađe. Pa, dobro što onda ne zakažeš na buvljaku, il’ u „Tempu”, „Rodi”... „U svoje vreme sastajao sam se kod ’sata’ il’ kod Albanije, beše tu neka knjižara, sad vidim parfimerija... ko da se snađe, tuda nisam prolazio od protesta, sad u ovim našim blokovima imamo sve, šta ću u centar osim ako me pozovu da rušimo ove što su se digli ko begovi. Svaka šuša je sad otišla u političare, zvali i mene da se učlanim, al’ neću da zaj(...) narod.“
Hajd’, da te priupitam nešto bezbolnije. Kako stojiš s prijateljima? Je l’ ti kogod dolazi u kuću? Šta, više voliš ti da ideš u goste... nervozna ti žena... mala deca, pa da se ne puši... a i dok dođeš s posla pao mrak... Ma jasno... pao kurs i tako to. Videćete se za slavu. I ako dođu detetu na rođendan. Šta, ti nisi mogao kod kuma? Poslao si ženu i dete. Dobro je i to. „Sa familijom se viđam kad neko umre ili ne daj bože ako bude neka svadba, jer onda sam ga puko, ode zimnica, ode deci obuća. Kažu, i ovi u svetu nisu nešto familijarni i druželjubivi, svako gleda paru... radi se.“
E, ’ajd’ sad priznaj: je l’ si ti onaj što pljuje u liftu? Il’ više voliš onako kroz prozor auta?! Šta, samo pikavce. „I to retko, auto vozim samo kad idem sa ženom na kvantašku pijacu, ili leti na selo kod mojih, na pos’o idem gradskim, jeftinije.“
Čujem da se ove godine spremaš da čistiš sneg ispred zgrade, sramota te, tu si već deset–petnaest godina... jest’ da si tako pričao i prošle zime, al’ te kao uhvatio išijas. Šta, komšija to radi redovno, koji komšija? „Ma, onaj ispod mene, kako se zvaše... ma, oslovljavamo se sa komšo, ne znam kako mu bi ime.“
Je li, majke ti, hajd’ reci mi, jes li ti ono juče vikao na malog: magarče! Aha, nemaš običaj, uzrečica ti je: konju jedan! Šta kažeš, i tebi je tako govorila majka iz milošte. Baš fino. „A, je li, je l’ ti radiš sa onom kravetinom, ma ne, ne tom, nego onom kobilom...“ „Ma ne, ja radim samo sa cicama, cicamacama. Ali, tebi svaka čast, svastika ti je dobra koka. Baš dobra!“. „Ej! Ma sve su one kad pogledaš guske.“
A umeš li da se izvinjavaš? Da kažeš da si pogrešio. Priznaješ li krivicu? Slobodno kaži, nisam ti ja Haški sud il Kandićka. Ili, da se zahvališ. Da kažeš, hvala ti Bogo što me držiš na zemlji.
Radmila Lazić
objavljeno: 10.12.2010.
.jpg)
