Izvor: Blic, 23.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tržište ubija suštinu pozorišta
Tržište ubija suštinu pozorišta Ljubavna priča je uvek ljubavna priča i kao takva aktuelna je uvek i svugde. Bar se nadam da to pravilo važi i danas i ovde (smeh) - rekla je Svetlana-Ceca Bojković na početku razgovora za 'Blic', govoreći o filmu 'Zona Zamfirova' reditelja Zdravka Šotre u kome igra majku glavnog junaka Maneta.
'U filmu ima doziranog, specifičnog humora koji se prevashodno odnosi na kontekst, tačnije na patrijarhalne običaje i norme na koje se, iz današnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << perspektive, ne može gledati bez tog humora. Sa današnjeg aspekta, te norme čak deluju ne samo smešno već i pomalo besmisleno. Međutim, tu je, naravno, bilo nekog smisla, koji se, po mom uverenju, ogleda u tome da je ispod svega stajao neki moral i etički kodeks', kaže Svetlana Bojković
Kako danas stoje stvari sa moralom i etičkim kodeksom?
- Danas ga, nažalost, uopšte nema ni u jednoj oblasti ljudskog postojanja. Tačnije, pojavljuje se, eventualno, u tragovima. Istini za volju, ta patrijarhalnost jeste bila preterana, ali ni ovo rasulo ne vodi nikuda. Vratimo se temi ljubavi, koji je od ta dva konteksta povoljniji za nju?
- Teško je to precizno proceniti. Čitajući literaturu i drame od, recimo, 'Romea i Julije' do 'Ane Karenjine', vidimo da su te krute i stroge norme često bile uzrok ozbiljnih nesporazuma, velikih nesreća, ljudskih tragedija... Doduše, u 'Zoni Zamfirovoj' postoji taj duhoviti obrt i stvari se ne završavaju tragično, ali se ipak, kako rekoh, sve odvija u kontekstu patrijarhalnosti. No, čini mi se da je ta rigidnost i strogost dovodila do većeg intenziteta same ljubavi. A sa druge strane, imam utisak da se ljubav više cenila i da je imala veći i lepši značaj za pojedinca. S obzirom na to da ste prevashodno televizijska i pozorišna glumica, kako gledate na najnovije promene u nekim beogradskim pozorištima i na razdvajanje rukovodeće funkcije na menadžersku i umetničku?
- Hmm, kako gledam... Znate šta, mi smo jedna mala provincijska čaršija koja hoće da kopira Zapad, odnosno razvijene zemlje koje imaju iza sebe godine i godine razvoja u svim segmentima pa i kada je reč o pozorištu. Međutim, bojim se da će se kod nas sve to opet svesti na princip - ja tebi ti meni. To čak mogu da potpišem celim svojim bićem. Pri tom, taj menadžer barata državnim parama što znači da je vezan za trenutnu vlast, bez obzira na to o kojoj i kakvoj vlasti je reč. I uvek će onaj umetnički jadnik morati da sluša menadžera ili će čak biti biran po kriterijumu poslušnosti. I tako će onaj koji raspolaže (državnim) parama procenjivati umetničku vrednost projekata pa čak i samog umetničkog direktora. Ne zvuči baš osvežavajuće (smeh).
Vi ste pre nekoliko godina bili jedan od glavnih pokretača ideje da se donese zakon o pozorištu. Šta danas kažete o tome?
- Da, bila sam, dok još nisam shvatila gde se nalazim. Pa, gde se nalazite?
- Ponekad imam utisak da nikad nije bilo gore nego sad. Jednostavno, vidim da sve to što se duvalo oko tog zakona i udaralo na sva zvona polako bledi. Recimo, u našim pozorišnim novinama, 'Ludusu', uz ostale svoje kolege dala sam izjavu na tu temu koja je bila crna i pesimistična, a izgleda, nažalost, da sam bila u pravu. Konkretno?
- Pa evo, ministar kulture koji je toliko govorio o zakonu o pozorištu koji će da zaživi sada sve više pominje da možda neće tako skoro biti zakona, nego nekakav prelazni pravni akt da nekog budućeg, eventualnog zakona. Znači i samo Ministarstvo kulture se na izvestan način povlači. Iritira li to vas lično?
- Mene više ništa lično ne iritira jer sam izvan svega toga, pre svega, zahvaljujući godinama i statusu koji imam. Ali! Užasno me brine budućnost mladih ljudi i mladih glumaca. Kao što je poznato, moja ćerka je mlada glumica ali i da nije takav slučaj, da recimo nemam dece, opet bi me to veoma brinulo. Zašto?
- Šta je to što se tim mladim ljudima nudi. Imam utisak da je sve nekako tek tako, čista improvizacija. Sve zavisi od toga da li si simpatičan nekom menadžeru ili recimo reditelju. Znate, uvek je bilo klanova, simpatija, antipatija ali to nikada nije imalo te dimenzije. Neizvesnost nikada nije bila tako strašna. Bez obzira na sve igre i igrice koje su se vodile čovek je ipak imao veću sigurnost i veću stabilnost a samim tim i bolji kvalitet življenja. Ranije, pre dosta godina, ipak se znalo ko će igrati, ko će režirati, šta će ko raditi. Danas čak ni velika glumačka imena ne mogu pouzdano govoriti o tome šta će raditi, jer čak i ako ima planova oni se začas mogu izjaloviti. No, da stavimo tačku na tu priču. A da stavimo tri tačke?
- (Smeh) Imam utisak da više ništa nije bitno, da je sve prepušteno slučaju i improvizaciji. Stvari se samo, tek tako, valjaju - pa šta bude. Koliko to sve zajedno utiče na kvalitet ostvarenja, bilo da je reč o predstavi ili filmu?
- Naravno da utiče. Ne znam tačno u kojoj meri to publika primećuje i registruje ali ljudi od zanata, profesionalci to svakako vide. Međutim, izgleda da ni to nije važno. Šta je to što je važno?
- Istina, pozorište je dugo odolevalo. Blago rečeno sada se promenio moral, pa i poslovni moral. Važno je da se zarade pare, da se napravi što jači marketing, a šta je to nešto u suštini, e to nije važno. Velika je opasnost i velika pretnja od tog takozvanog slobodnog tržišta kojim sada svi barjaktare. Uostalom, pod tim terminom svako podrazumeva ono što mu odgovara. Tatjana Nježić
