Izvor: Politika, 28.Maj.2015, 18:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Triler „Staklena mastionica”
Roman Milana Jovanovića objavila Srpska književna zadruga u „Savremeniku”
U Srpskoj književnoj zadruzi predstavljen je novi roman Milana Jovanovića (1967), pod naslovom „Staklena mastionica”, koji je objavljen u biblioteci „Savremenik”. O knjizi je govorio Milomir Gavrilović, a odlomke iz romana kazivao je Srba Milin.
Novi roman Milana Jovanovića, ističe Milomir Gavrilović, predstavlja se kroz kompozicioni model kojeg možemo odrediti narativnim eksperimentom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji sabira nekoliko vremenskih ravni i dva naratorska glasa. Dvadeset jedno, od dvadeset četiri poglavlja, koliko roman sadrži, pripadaju glavnom junaku, Urošu Matiću, univerzitetskom profesoru, koji je, svakako nevoljno, ubačen u vrtlog neočekivanih događaja koji postepeno mapiraju ne samo okvire jedne intrige i istrage, već jednog obuhvatnog civilizacijskog i (anti)humanističkog konteksta.
Poglavlja koja pretpostavljaju Matića – naratora predstavljaju beleške, svojevrsni dnevnik fabulativnog toka. Tri preostala poglavlja pripadaju Natali, Matićevoj učenici, potom i (ne)očekivanoj životnoj partnerki, koja, takođe, iz buduće perspektive, čita i komentariše Urošev spis, osvetljavajući nekoliko tamnijih fabulativnih tokova i, budući da njenom glasu pripada i zaključno poglavlje, povezujući niti radnje u jedinstvenu izlaznu prizmu. Dva narativna glasa su usklađena – fabula kao celina je efektno predstavljena smenjivanjem dve instance, dva naratora, koji, sa dva razdvojena vremenska trenutka, predstavljaju definišuće iskustvo njihovih života.
Roman Milana Jovanovića, zaključuje Gavrilović, donosi sve ono što čini jedan dobar triler: psihološke i detektivske rekvizite, prenapregnutu i intenzivnu radnju, komplikovanu fabulu, efektnu motivaciju i gradirani tempo – ali i više od toga: „Staklena mastionica” pretpostavlja konfrontaciju etičkih načela, postavljenih u melanž okultne i naučne fantastike.
Ponudivši jednu zahtevnu intelektualno-literarnu igru, suvereno vladajući pričom, kompozicijom, i svim njenim nivoima, rukavcima i tokovima, ali i slikajući realije savremenog, visokourbanizovanog zapadnoevropskog života, sve to spretno povezavši u dubinski smisao (Srbiju kao duhovno utočište, koju dvoje na kraju, mada prekasno – pronalaze na početku 21. veka), Milan Janković, naglašava Slavica Garonja u pogovoru, ponudio je u savremenoj domaćoj književnosti koliko pitko, toliko i intelektualno i intrigantno štivo…
Z. R.
