Izvor: Politika, 06.Mar.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tamna strana hazarda
Oni koji u igrama na sreću nalaze samo poroke i svetogrđe, u svom moralizatorskom slepilu ne vide gde su suštinski razlozi za čovekove nedaće
Dok u tranzicionu krizu upada kao u duboko blato, čovek, praznih džepova i slomljenih iluzija, sanja o alternativnim egzistencijalnim mogućnostima. To je deo njegovog sna o sreći. Istraživači društvenog života i ljudskih naravi dokazuju da je društvena kriza sve ,,izmestila“ i poremetila. Mnogo toga je i podstakla i umnožila. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Tu su, svakako, našle svoje mesto i igre na sreću. Njima su se pridružile na hiljade sportskih kladionica. U stvari, sve te forme aktivnosti u slobodnom vremenu pripadaju posebnoj realnosti, koja se ponajviše oslanja na čovekove virtuelne potencijale i njegove sklonosti da bude prorok. To je stvarnost koju snažno zapljuskuju nagon i iracionalno. Teško je, i zbog toga, pouzdano uspostaviti uzročnu vezu između društvene krize i hazardnih igara. Ipak, ima razloga da se takva veza identifikuje i da se u opsesivnom upražnjavanju igara na sreću prepoznaju posledice koje proizvode ekstremno siromaštvo, neostvarene želje i stil trivijalnog življenja. Iz preovlađujuće kolektivne matrice i masovnog igračkog usmerenja ka kockanju i klađenju može se nagovestiti predanost usudu kao egzistencijalnoj zagonetki i čoveku kao metafizičkom biću. Opsesivni ideal je očaravajuća pobeda – glavna premija! To je vid čovekovog nepristajanja da se prikloni percepciji neumitne beznačajnosti i prolaznosti. A čovek pokušava da se poigra sa usudom. Ulazi u to i pored saznanja da će, konačno, morati da mu se prikloni. Uvučen u izazove hazarda, gde vlada moćno ,,možda“ i, često, uzaludna ambicioznost, igrač na sreću prihvata iskušenja koja su nadmoćnija od dosadne svakodnevice. Čini to i po cenu da preuzme ulogu stalnog gubitnika.
Igre na sreću gotovo podučavaju kako je moguće živeti u svetu nadanja. O dražima očekivanja pouzdano će govoriti jedino oni koji mogu racionalno slediti svoj afektivni doživljaj. Očekivanje ima vitalnu dramsku vrednost. Izgleda da pravi igrač na sreću upravo igra zbog dramske suštine očekivanja. Oni koji u igrama na sreću nalaze samo poroke i svetogrđe, u svom moralizatorskom slepilu ne vide gde su suštinski razlozi za čovekove nedaće i nemogućnosti njegove samopotvrde. Nastale kao protivljenje čovekovoj aktivnosti i naporu, ove igre se nadovezuju na stvarnost društva koje ne ostavlja dovoljno prostora za čovekova pregnuća, za prevazilaženje krize ljudske egzistencije. Poklonik igara na sreću osuđuje se na hod po kružnoj liniji. On lakomisleno pristaje na izbor koji obznanjuje nemogućnost njegove samopotvrde u svetu racionalne organizovanosti. Takvo opredeljenje će ga voditi do jednog novog osećanja, uzbudljivog i provokativnog, s neizbežnim igrokazima rizika i slučaja, kojima se, nažalost, masovno priklanjaju defavorizovani slojevi, najčešće gubitnički.
Igre na sreću ne bi trebalo videti samo kao formu predanosti usudu, naročito u domenu sportskog klađenja, gde nisu beznačajna saznanja o protagonistima sportskog takmičenja. U nastojanju da se odbrani smisao ovih igara trebalo bi prepoznati čovekov pokušaj da ne pristane na robovanje neslobodnom društvenom obrascu koji ga poništava. Možda je i od toga značajnija usmerenost na logiku racionalnog rezonovanja i osmišljenog predviđanja. Doista, u težnji da se izazove sudbina, verovatno ima najviše pokušaja da se sivilo svakodnevlja nadiđe makar i uzaludnom nadom ili uzaludnim možda. Igre na sreću mogu kruniti i jaku volju, a slabu slomiti, naročito tamo gde ljudska moć ne želi da se suoči sa svetom – aktivno i stvaralački. Očigledno, psihološko dejstvo ovih igara dovodi do strasti koja pomera način postojanja do iracionalnih prekoračenja, do patologije i bolesti zavisnosti. Poremećeni racionalni i civilizacijski poredak može dovesti do duševnih lomova, depresije i svekolikih poremećaja, naročito nezrele čeljadi i tinejdžera. U tome već ima psihologije gubitničkog življenja.
Kritičari otkrivaju opasnosti od toga što se igre hazarda pretvaraju maltene u vid profesije. „Ko od igre pravi posao – taj ne igra.“ Igra se, tako, usmerava na lovljenje svoga poklonika. On je očas u njenoj mreži. Od „slobodnog“ izbora, na koji je kao pojedinac naveden, samo je korak do dobrovoljne prinude. On smatra da bi mu glavni zgoditak promenio život a pritom zaboravlja da nije lako izaći na kraj sa hirovitošću slučaja, ni sa simulakrumom lažiranih utakmica. Stoga nije dovoljno biti dobar analitičar sportske igre, već i vešt opservator podzemlja u sportu i prljave igre.
U svakom slučaju, neophodno je čitavu oblast igara na sreću uvesti u legalne tokove, tako da prelivanje sredstava u državni budžet ne bi bio razlog da im se gleda kroz prste. Kad je to tako, zaboravlja se na pogubnost mnogostrukih posledica, posebno zdravstvenih i moralnih.
Kulturolog
Ratko Božović
objavljeno: 06.03.2013.
