Izvor: Blic, 18.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svako ima svoj Everest
Zbog neobičnog prezimena često su me pitali: ko si ti? Moj deda je rođen u Italiji, u Srem je došao početkom prošloga veka, baka mi je Slovenka, deda po majci je Crnogorac, baba Srpkinja. U meni su četiri nacije. Zato sam ponekad imao problema, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" Goran Ferlan, potpukovnik Vojske Srbije, maratonac i jedan od najpoznatijih alpinista sa prostora bivše Jugoslavije.
"Front" i Seks pistolsi
U osnovnoj školu sam sedeo u klupi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa Zoranom - Zojom Miloševićem koji je čitao "Front", sklapao aviončiće i nosio beretku. Voleo je vojsku, a ja sam bio panker, farbao kosu u crveno i kleo se u Seks pistolse i Kleš. E, u tom "Frontu" je izašao konkurs za vojnu gimnaziju i Zoja mi je predložio da se prijavimo. Ma ne pada mi na pamet, rekao sam. Ali "kupio" me je kad je rekao da se zbog lekarskih pregleda i testova četiri dana ne ide u školu. Otišao sam na preglede i prošao. Zoja je odbijen i danas živi u Australiji.
Tetka i gramofon
Iako je vojnu gimnaziju pohađao i moj brat blizanac, za mene je prvo polugodište bilo pravi pakao. Osećao sam da to nije moja priča i još uvek sam bio u svom svetu uz muziku Džonija Rotena i Sid Višouza. Pošto je brat bio najbolji đak, predsednik omladine, primljen u partiju, moje su roditelje na polugodištu pozvali i rekli: "S ovim morate nešto da uradite ili napolje iz gimnazije." I onda sam se prodao. Tetka mi je kupila najbolji gramofon na svetu - "torens TD-145". I svakog meseca sam dobijao po jednu original ploču iz Engleske. I gimnaziju sam završio kao vrlo dobar.
Knjige i nuklearke
Kao gimnazijalac mnogo sam čitao. Noći sam provodio uz knjige, a na nastavu sam često dolazio mamuran, pa bih na času zaspao. Bio sam u stanju da pismene zadatke pišem sebi i još trojici drugara. I na kraju profesorka književnosti kaže - imate tri petice i jedan neocenjen rad.
Matematika, fizika i hemija me nisu interesovale. Ali, po završenoj vojnoj akademiji, magistrirao sam nuklearnu fiziku. Otac je bio fizičar i moguće da je on ubacio u mene neki pelcer. Upisao sam ABHO (atomsko-biološko-hemijska odbrana), najviše me je interesovalo kako rade nuklearne elektrane, kako se pravi atomska bomba. Ali SFRJ se raspala, Milošević je proglasio moratorijum na izgradnju nuklearki, i ja sam to batalio.
Sport ili politika
U 21. godini sam prestao da pušim i počeo da se interesujem za sport. Istovremeno čitao sam nekog Kardelja, Vlahovića, NIN. Ali pošto je moj deda Crnogorac zaglavio na Golom otoku, majka mi je rekla: "Sine, mani se politike!" I ja sam je poslušao. I bacio sam se na sport. Ubrzo sam na uličnoj trci u Kruševcu osvojio drugo mesto. Onda sam krenuo na druge sportove. Postao sam instruktor plivanja, igrao vaterpolo, trenirao ragbi, skijanje, šah, trijatlon. Nisam samo klizao jer nije bilo klizališta.
Maraton
Nakon ženidbe radio sam u Nišu, gde sam proveo sedam godina. Tu sam se posvetio trčanju i prvi maraton sam istrčao 1988. u Beogradu. Posle sam trčao širom sveta, dva maratona mesečno. Rim, Beč, Firenca, Izrael, Sevilja, Helsinki, Njujork, London, Stokholm, Buenos Ajres, Kopenhagen. Najduži maraton koji sam trčao je 120 kilometara, a trčao sam i od Novog Sada do Bitolja, sedam dana po 80 kilometara dnevno. To je kao droga. Stalno sam sanjao kako oblačim patike. Bio sam zavistan od trčanja i svaki dan sam morao da trčim od 10 do 30 kilometara. S tih matarona imam dve kutije medalja teške sedam-osam kilograma.
Gde je hodao Hrist
Kao maratonac proputovao sam pola sveta. Nije mi bila bitna pobeda. Meni je bila satisfakcija da kažem - bio sam na njujorškom maratonu. Doživeo sam Menhetn, Bruklin, Harlem. U Izraelu sam trčao na nekom Tiberijas jezeru gde je hodao Hrist. Kad sam ulazio u cilj, neko je povikao: "Jugo, Jugo!" Okrenem se, a ispred mene neki bradonja, Jevrejin iz Sarajeva.
Bradikardija
Moje srce u stanju mirovanju ima 37-38 otkucaja, pa se ne umaram. To se zove bradikardija i ja na VMA padnem na sistematskom pregledu. Kada sam se vratio s osvajanja Baruncea imao sam 11,5 miliona eritrocita i deset dana sam proveo u hiperbaričnoj komori. Zato moram non-stop da treniram jer je moje srce naviklo na napor. Ja sam ga takvim napravio. Ali to sam doznao tek u 27. godini. Da sam znao ranije i da sam imao stručni nadzor, ko zna, možda sam mogao biti prvak sveta u nečemu.
Beg na Himalaje
Raspad SFRJ zatekao me je u Nišu. Pošto sam Slovenac, na mene je vršen tihi pritisak da odem. Trčeći, bežao sam od stvarnosti. I tada sam počeo da se interesujem za hindu religiju. Kad sam prvi put otišao na Himalaje nisam imao toliko sportski motiv, koliko me je zanimalo gde je to treće oko, gde je Tibet, dalaj-lama, Jeti... Ta me je indijska filozofija jako vukla i pomogla mi da lakše prebrodim ludilo oko mene. Za razliku od mog brata blizanca, ja za sve ove godine nisam jedan metak opalio. A brat je bio u Kninu s Mladićem, iz Sarajeva se jedva izvukao, bio je u Hercegovini, na Kosovu. Iako je bolji i pametniji i zna više nego ja.
Na vrhu sveta
Popeo sam se na Mont Everest, Mon Blan, Akonkagvu, Kilimandžaro... Taj alpinistički egzibicionizam nije, kao što se to obično misli, posledica suicidnih sklonosti. Odgovor na pitanje zašto se veremo po tim vrletima glasi: Zato što je gore. Svi imaju svoje - gore i svako ima svoj Everest. Neku tajnu odstupnicu, samo njemu znanu tačku oslonca koja ga prisiljava da prekine da se prepušta sudbini.
Tamo gore, negde u božiju mater blizu sunca, dok lebdiš nad provalijom dremkajući u nekakvom fetus položaju, tamo je sve drugačije. Tu čim počneš da razmišljaš postaješ ko stonoga, saplićeš se i padaš. Na 7.000 metara danima nema spavanja, jednostavno neće san na oči. A pričaš o stvarima za koje si mislio da nikad neće izaći iz lobanje. Kojom rukom puštaš vodu u WC-u, šta si sve radio u Bosni, o ženi koja nije htela da se pozdravi kad si odlazio.
Druženje s Pavkovićem
Posle prvog penjanja na Everest 2000. godine, načelnik Generalštaba Pavković mi je ponudio stan, ali sam odbio. Dobio sam orden za hrabrost, a za stan sam rekao: Ne treba mi, ja imam gde da živim, dajte nekome kome je teže nego meni, ko je došao iz neke jebene Hrvatske, Bosne, Makedonije... A kad budu svi dobili, dajte i meni, ali preko reda neću. Slično se ponovilo kada sam dobio Oktobarsku nagradu Rume. Opet su mi nudili ključeve nekog stana, 64 kvadrata, novogradnja. Rekao sam: Ljudi, pa ja sam iz Rume, nemojte mi to raditi. Dajte nekom ko nema gde da živi.
Odbijanjem stana "kupio" sam Pavkovića koji me je posle često zvao kod sebe u kabinet. Zvao me je onako, bez veze, prosto voleo je da priča s nekim ko nije tipičan. Posle nekog Mon Blana pitao me je: "Dokle ćeš ti mali da budeš u toj Rumi?" Ja sam rekao: "Načelniče, meni je tamo dobro." Ali on je govorio: "Ti imaš magistraturu, moraš da pređeš u Beograd." Rekao sam mu: "Gospodine generale, svako jutro ću da vam otvaram vrata, da vam skuvam kafu, samo me pustite da treniram." Pavković nije bio glup i shvatio je. Okrenuo je telefon i jednom drugom generalu rekao: "Nađi malom neko mesto!" Pavković je bio prvi načelnik koji je bio fer i koji je cenio to što sam radio.
Baka Mara
Kad smo Dragan Jaćimović i ja sleteli u Argentinu imali smo oko 700 dolara, a samo je taksi od aerodroma bio 40, a hotelska soba 70 dolara. Uzeo sam tefter i nazvao jednog čovek koji je bio četnik vojvode Đujića u Kninu, a koji je tada već imao osam banki. On mi je dao broj telefona oca Save, jedine pravoslavne crkve u Buenos Ajresu. Nađemo mi tu crkvu i oca Savu kako s tri Crnogorca roštilja neku govedinu. Taj otac Sava nađe nam baka Maru Radić, rodom iz Mošorina, koja nam da sobicu s jednim krevetom na kom smo spavali na smenu. Ali zato nam je svaki dan davala para 50-150 dolara, toliko koliko nismo mogli da potrošimo. Svako jutro bi ispred njene kuće bio veliki red. Zarađivala je tako što je gledala u šolju.
Poslednji plemić
Posle rešimo da odemo do Brazila. Odem u poštu, nazovem jedan broj i kažem: Zovem se Goran Ferlan, ja sam rođen u vašoj kući i želim da dođem da vas posetim. Čovek kaže dobro, pošalje nam pare za put i mi stignemo u Sao Paulo, u hacijendu ispred koje stoji postrojena posluga a ispred njih četiri danske doge, glava im do kvake. Ja takav luksuz nikad nisam video, nisam znao da se služim escajgom. Obišao sam gotovo sve muzeje u svetu, ali nikad u privatnoj galeriji nisam video jednog Rembranta. E, taj Janćo fon Ladislavus, poslednji je rumski plemić koji je 1944. sa 12 godina otišao u Austriju na taljigama, a danas u Brazilu ima veliki biznis, svoju banku. U jednoj od kuća koje su mu posle rata oduzete napravljeno je rumsko porodilište u kom sam se ja rodio.
Sremačke papuče
Supruga mi je nastavnik matematike, ćerka IV razred gimnazije. Puno toga mogu da zahvalim njima što su me čekale. Zato se uvek vraćam u tu luku, u taj mali provincijski gradić koji, na nesreću, poslednjih godina ima neku ludačku vlast, ništa se ne dešava, vlada mrtvilo. Ali ja tu imam svoju okućnicu, svoj vinograd, svoje vino. Komšije i prijatelje s kojima se družim, pijem jutarnju kafu, pričam o običnim stvarima, o kokoškama, psu koji se zove Dambo, o tome kako se ujutro na biciklu ide po hleb u onim sremačkim papučama. Imam kamin, kaljevu peć, ložim ujutru vatru, kosim travu, skupljam lišće, krečim kuću.
Biografija
Goran Ferlan rođen je 1963. godine u Rumi. U Beogradu je završio Vojnu gimnaziju, a kasnije i Vojnu akademiju. Magistrirao je na temi iz nuklearne fizike, a kao profesionalni vojnik dogurao je do čina potpukovnika na mestu inspektora odbrane Inspektorata u Beogradu. Kao maratonac rekreativac istrčao je više od 50 najpoznatijih svetskih maratona - od Rima i Helsinkija, do Njujorka i Buenos Ajresa.
Kao alpinista osvojio je gotovo sve najviše vrhove u svetu i bio prvi alpinista iz Srbije koji je bez dodatnog kiseonika osvojio vrh preko 8.000 metara i jedini koji je to uradio dva puta. Dobitnik je Ordena za hrabrost, Oktobarske nagrade za sport grada Beograda i 1998. titule Vrhunski sportista Jugoslavije.
Grisine za Borisa
Sadašnju poziciju glavnog inspektora dugujem poznanstvu s Borisom Tadićem. Jednom, dok smo u Sport kafeu gledali odbojkašku utakmicu koju smo izgubili od Rusa na Olimpijskim igrama 2004, onako kao psiholog pitao me je kako to tamo na penjaju funkcioniše. Rekao sam mu: "Borise, ti i ja ovde imamo deset grisina. Ako ti pojedeš šest, a ja četiri, ništa ti neću zameriti. Otići ću u supermarket i kupiti druge. Ali tamo na Himalajima, ako ti pojedeš više, ja mogu da umrem od gladi."
Rekao sam mu tada da ljudi pogrešno misle kako smo mi alpinisti neke zveri, a i mi smo obični ljudi. I on je to zapamtio. Kasnije, kad je već postao predsednik, sreli smo se na nekom prijemu i on me je pozdravio rečima: "Gde si, zveri?!" Pošto sam poznavao Borisa, a deo Inspektorata je tada bio potčinjen Ministarstvu odbrane, postao sam inspektor.
Brodom oko sveta pet godina
Prvi žuti karton sam dobio posle Everesta 2005. kada mi je pukao mišić i jedva sam sišao sa 7.500 metara. A prošle godine u Pakistanu leteo sam 18 metara u ambis. Zato sam rešio da promešam karte i krajem godine odlazim u penziju.
Imamo brod od tikovine, dug 22 metra. Nas dvojica smo iz Srbije, a ostatak ekipe je međunarodni - jedan Indijac, Amerikanac, ukupno nas osmoro. Put oko sveta trajaće pet godina. Prve godine obići ćemo 21 zemlju Mediterana i o tome napraviti 52 emisije. Sledeće godine plovimo na Arabijsko poluostrvo, Madagaskar, istočnu obalu Afrike, Sejšele, Maldive, Sri Lanku, Indiju... Treće godine slede Australija, Novi Zeland, Polinezija... Četvrte Tihi okean, južna Amerika, Galapagos, Meksički zaliv.. I pete Atlantik, Engleska, Francuska, Portugal, pa opet kući. Zašto to radim, pitaju me. Zašto iz rumske idile krećem u novo ludilo? Šta da kažem? Oduvek me je privlačilo more. Hoću da plovim, da obiđem svet sa mora. Imamo samo jedan život. Neko ga provede u kafani, neko celog života juri žene, što je sasvim u redu, a ja sam izabrao ovo. Bio sam na svim kontinentima, osim na Antarktiku, ali nisam svet video sa mora. Nisam video sve lepe žene, sve crepove na kućama, sve boje mora.
