Izvor: Politika, 29.Nov.2012, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sud u vodama politike
Kakva je to pravda na koju zatočenik čeka deset godina?
Ako se od Haškog tribunala očekivalo da procesuira i kazni najodgovornije za počinjene najveće zločine prema pripadnicima svih naroda i na taj način doprinese pomirenju, onda je potpuno jasno da on nije sledio tu ideju. Ako to nije učinio, onda predsednika Teodora Merona treba pitati kako je moguće tvrditi da je takav sud bio „nezavisan, pošten i nepristrastan“
Uloga svakog tribunala je da sudsku pravdu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << učini vidljivom. Kada su u pitanju ratni zločini, sudska pravda je morala biti vidljiva za sve žrtve. Bez vidljive pravde za žrtve na sve tri strane, nema pomirenja kao konačnog cilja kome sudska pravda treba da teži. A bez pomirenja nema budućnosti za narode koji su ratovali. Haški sud je učinio sve da pravda ne bude jasno vidljiva. Procesuirani su pretežno pripadnici vojnog, policijskog i civilnog vrha jedne strane u sukobu (srpske). Procesi koje je vodio trajali su godinama. Optuženi su provodili u pritvoru po nekoliko godina da bi u nekim predmetima na kraju usledile oslobađajuće presude, a u drugim pritvor „pokriven“ osuđujućom presudom. Neki od optuženih su u pritvoru više od devet godina! Svako razuman će se zapitati kakva je to pravda na koju zatočenik čeka deset godina? Sa ovakvom tehnologijom procesuiranja, pravda je potpuno obesmišljena. Treba li podsetiti da je trajanje suđenja pred Haškim sudom u najdirektnijoj suprotnosti s načelima Evropske konvencije o ljudskim pravima? Suđenje u razumnom roku i ograničen pritvor, kao najviša evropska dostignuća u oblasti ljudskih prava i primene pravde, ne postoje kao obaveza za Haški sud. Pravila tribunala su ponekad ličila na ismevanje evropske pravne kulture i demokratskih vrednosti! U ime kojih vrednosti Haški sud ignoriše opšteprihvaćene pravne standarde i principe koje je uspostavio Evropski sud za ljudska prava?
Kreiranjem maglovitih konstrukcija i krivičnopravnih instituta, poput „udruženog zločinačkog poduhvata“ i „širokog i sistematičnog napada“, tribunal je narušio sistem kontinentalnog materijalnog prava i individualnu odgovornost počeo približavati kolektivnoj.
Odsustvo strategije i jasne politike krivičnog gonjenja neminovno je odvelo Haški sud u vode politike i kompromitovalo njegovu posvećenost pravdi. Neobjašnjivo veliki broj oslobađajućih presuda nije uverio javnost u pravičnost suda, kako to želi prikazati predsednik Teodor Meron. Naprotiv, oslobađajuće presude su dokaz ili nekompetentnosti tužilaštva, ili nesposobnosti samog suda. Nezavisnost, pravičnost i nepristrasnost suda meri se pre svega konzistentnom kaznenom politikom, u skladu s načelom „za isto delo, ista kazna“. Za kaznenu politiku Haškog suda to se teško može reći!
Haški sud se nije nametnuo kao autoritet i putokaz za nacionalne sudove koji treba da nastave s procesuiranjem ratnih zločina. Njegova praksa je za nacionalna pravosuđa često bila zbunjujuća. Zbog toga se događalo da komandant u Haškom sudu bude osuđen za ratni zločin protiv čovečnosti („slučaj Borovčanin“), a njegovi obični vojnici pred nacionalnim sudovima za genocid („slučaj Mitrović“ i dr.)!
Politika dugotrajnih istraga i još dužih suđenja učinila je Haški tribunal sporom, skupom i neefikasnom institucijom. Njegovu praksu su međunarodne sudije i tužioci uspešno presadili u Tužilaštvo i Sud BiH, gde tužilac godišnje podnese samo jedni optužnicu, a sudija uradi samo jednu presudu. Sa svojom skoro dvadesetogodišnjom praksom Haški sud je još više udaljio balkanske narode. Njihovi nesporazumi su produbljeni, a ratne rane ponovo otvorene. Umesto zbližavanja i pomirenja, praksa Haškog suda je promovisala još veći razdor i mržnju. Sa outreach programom Haški sud je instrumentalizovao neke društvene grupe za ciljeve koji ne doprinose pravdi i pomirenju. Nacionalna udruženja žrtava su i dalje najdirektnije suprotstavljene društvene grupe. Među njima nema komunikacije i produktivne saradnje. Kod sudija vlada uverenje da neka udruženja žrtava instruiraju svedoke i otežavaju utvrđivanje istine. Hag to ne želi da vidi kako bi imao partnere u „društvenoj zajednici“. Umesto da rad suda približi zajednicama koje očekuju pravdu, Haški sud je promovisao NVO biznis, profiterstvo i neiskrenost u dijalogu.
Oslobađajuća presuda u predmetu Gotovina i Markač, a juče i u slučaju Haradinaja, logična je posledica jedne nekonzistentne sudske politike, ili konzistentnog političkog suđenja.
Sudija Suda BiH
Branko Perić
objavljeno: 30.11.2012.
