Izvor: Politika, 30.Mar.2011, 00:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sud strasti
Suprotno teoriji o homogenom akteru i jednostavnom interesu, proces odlučivanja u američkoj politici je komplikovan a njegov ishod neizvestan. To ne vidi srpska javnost ali i srpska diplomatija
Svi u Srbiji su negde svesni koliko je srpska politika komplikovana i u kojoj meri je prikaz njene novije istorije u svetskim medijima bio površan i jednostran. To, međutim, malo koga sprečava da na bazi nekoliko propagandnih filmova Majkla Mura umisli da u život i politiku SAD ima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dublji i ozbiljniji uvid od ljudi koji tamo decenijama žive i (ili) se time profesionalno bave. Bombardovanje je, izgleda, pored svih tragedija i problema, u prosečnom građaninu stvorilo i neku vrstu kompenzatorne iluzije fundamentalnog uvida u politiku i istoriju SAD.
I evo odlične prilike da se taj „uvid” razmaše u punom sjaju: bombardovanje Libije. Zla Amerika je pažljivo proračunala svoj interes i, koristeći svoju armiju krtica i plaćenika, krenula da bespoštedno bombarduje svog starog neprijatelja Gadafija ne bi li se dokopala libijske nafte. Iako su je ratovi u Iraku i Avganistanu praktično doveli do bankrota, to Amerika iz nekog razloga ne primećuje već krajnje beskrupulozno ali zapravo glupavo napada još jednu zemlju ne bi li na tom ratu zaradila.
Politička realnost intervencije u Libiji, međutim, daleko je komplikovanija.
Prvo, Gadafi nije neprijatelj SAD. Naravno, jeste to sada, kad su počeli da mu bacaju bombe na glavu, i jeste to bio u prošlosti. Ali u poslednjih nekoliko godina došlo je do renesanse u američko-libijskim odnosima, Gadafi je proglašen saborcem u borbi protiv terorizma (u kojoj je dostavljao vredne informacije), a Libija je ne samo skinuta sa crne liste već je počela i da prima američku pomoć. Još koliko prošlog vikenda, jedan od Gadafijevih sinova je voditeljki američke emisije objašnjavao da je cela intervencija rezultat velike zabune, i da će se Amerikanci kajati što su stali na pogrešnu stranu.
Drugo, pobunjenici nisu američki pioni. Ima sigurno i takvih, kao što (dokumentovano) ima i krvnih neprijatelja. Po svemu sudeći, radi se o krajnje nehomogenoj grupi koju trenutno povezuje zajednički cilj. Njih kao celinu niko ne kontroliše, a zapravo je malo verovatno da uopšte imaju jedinstven smer.
Treće, Amerika nije jedna stvar čak i u najvišim nivoima vlasti i opozicije postoje potpuno suprotstavljena mišljenja. U ovom konkretnom slučaju već je iscrpno dokumentovano da se intervenciji protivio Pentagon, dok su je gurale Hilari Klinton i grupa „liberalnih intervencionista”. To neslaganje i dalje postoji, pa je ministar odbrane prošle nedelje tvrdio da SAD u Libiji nema većih interesa, dok je Hilari Klinton rekla da ih ima – i utvrdila da se taj interes prevashodno sastoji u vraćanju duga saveznicima za njihovu pomoć u Avganistanu.
Samo američko javno mnjenje je podeljeno, ali ta podela nije po partijskoj ili ideološkoj liniji. Bombardovanje Libije podržavaju, s jedne strane, liberalni intervencionisti i ljubitelji međunarodnih organizacija poput UN, za koje je nepostojanje nacionalnog interesa neophodan uslov opravdanosti ratne operacije. Na desnoj strani spektra, njima se pridružuju „neokonovi”, koji američku ulogu u svetu vide kao branioca onog što su (po njihovom mišljenju) univerzalne vrednosti, a nacionalnog interesa kao (po njihovom mišljenju) nužne posledice toga.
Protivnici intervencije su, s druge strane, pacifisti u Demokratskoj stranci, koji se protive upotrebi sile čak i kad podržavaju cilj, i, na desnoj strani spektra, konzervativci koji smatraju da je cela akcija ne samo protivna američkom interesu nego i ugrožava američki suverenitet. Na to treba dodati razne podvarijante, poput onih koji su se prvo protivili intervenciji, ali sad, kad je već tu, zahtevaju da se ide „do kraja”, razne teoretičare zavere koji u svemu vide pohod na naftu, ljubitelje i kritičare Obame koji podržavaju tj. osporavaju sve što on uradi, osetljive dušice koje uvek traže da se „nešto uradi” itd. Zapravo, jedino što će se vrlo teško naći je neko sa stavom : „’ajmo u Libiju da krademo naftu”.
Suprotno teoriji o homogenom akteru i jednostavnom interesu, proces odlučivanja u američkoj politici je komplikovan i njegov ishod neizvestan. To ne samo da ne vidi srpska javnost već i srpska diplomatija koja, bar u svojim javnim istupima npr. o Kosovu, zanemaruje veliku ideološku raznovrsnost američke politike, pa tako uporno forsira priču o međunarodnom pravu, iako je taj argument za solidan deo američke publike, koja se inače u principu može pridobiti, totalno irelevantan.
Nažalost, ili na sreću, znanje se ne stiče mučeništvom već učenjem. Zapravo, osećaj moralne nepogrešivosti direktno radi protiv zlatnog pravila da se, pre donošenja suda i padanja u vatru, čovek temeljno obavesti. Ovo je lekcija koju nikako da savladaju ni srpska javnost ni „spasioci” sa Zapada.
doktor psihologije
Željka Buturović,
objavljeno: 30.03.2011.
