Izvor: Blic, 26.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija se izgubila na rođenoj teritoriji
Srbija se izgubila na rođenoj teritoriji
Beograđanin, potom kanadski državljanin trenutno stanovnik Velike Britanije, Aleksandar Dunđerović podučava studente londonskog Brunel Univerziteta, odnosno Fakulteta umetnosti društvenih nauka, odsek izvođačke umetnosti. Nedavno je u organizaciji Britanskog saveta ovaj dramaturg i pozorišni reditelj održao video konferenciju sa temom pozorište i interkulturalizam. Specijalno za 'Blic' Aleksandar Dunđerović pojašnjava pomenutu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << temu, posebno se osvrćući na ve aktuelnija pitanja i probleme gobalizacije.
- Pozorište u Londonu je veoma raznoliko i u njemu pulsiraju razni tokova i trendovi. Međutim svi ti trendovi, ako su to uopšte trendovi, mogu da se svedu na to ko ima glavnu reč i na kome je težište predstave. Što nas dovodi na onu staru dobru podelu na rediteljsko, glumačko i piščevo pozorište. Na primer, od predstave 'Vojceka' Boba Wilsona ne može se očekivati vrhunska gluma, ali je zato estetski izraz vrhunski. U predstavi ‘A number’ novi komad Sirili Čerčil (Cerily Churchill) sa Majkl Gambonom u glavnoj ulozi, publika suočena sa tekstom i glumcem - sve je tome podređeno. Znači pozorište mora da odgovara raznim ukusima. U kakvoj su vezi savremena kretanja u pozorištu i aktuelni trend globalizacije.
- Srbiju su u poslednjih deceniju i nešto, prošišala sva svetska dešavanja i to jako visoko, tako da je ostala netaknuta. Zbog sankcija i tupavog Miloševićevog sistema, Srbija tek treba da počne da se uključuje u proces globalizacije. Nažalost, i sadašnji političari drže je na marginama. Naravno da sam protiv globalizacije ako se iza nje krije ekspolatacija, kao i svi pozorišni umetnici i intelektualci sredine u kojoj živim, protiv sam hegemonije, korupcije i iskorišćavanja slabijih. Mislim da je pokret anti-globalizacije veoma inteligentno obelodanio da su sve to kapitalističke ujdurme multinacionalih korporacija kako bi se još više pokrali siromašni i pretvorili u pasivne konzumente i tržište za zapadnu robu i tako dalje produžili kolonijalni odnosi. Ali ja živim u Londonu, centru bivše kolonijalne sile i imperije. Ipak, dajmo da prvo neko dođe i da počne da ulaže u Srbiju, da kupi neku firmu, posle ćemo da vidimo da li je to eksplotacija i da potom pričamo o problemu globalizacije.
Čime velike zemalje - kada je o kulturi reč, jer o politici znamo - vrši kulturnu invaziju, dominaciju, hegemoniju? Da li ona u kulturi uopšte postoji?
- Nažalost odgovor je veoma kompleksan. Ali ako uprostimo, otprilike se svodi na to ko je ubedljiviji u svojoj priči. Kultura je oduvek bila moćno oružje politike – oružje za pridobijanje ljudi. Srbija je jedina od ex Yu država bila samostalna država i kraljevina na početku prošlog veka, i nije uspela da izađe na kraj sa kulturnim identitetom Jugoslavije i izgubila se u njoj. Tokom ratova 90-ih, Srbija nije uspela da sačuva svoj narod na drugim teritorijama od genocida i etničkog proterivanja, pa eto čak sada gubi i svoju kolevku i historijsko uporište na svojoj rođenoj teritoriji. Nešto sa srpskom pričom ne valja. Britanija je kao Imperija sa 10.000 činovnika uspela da drži celu Indiju, uzeli su im čaj pa im ga uvezli kao socijalni ritual, uspeli da ih ubede da su mogo kulturniju ako nauče Šekspira i jezičke nijanse Engleskog, da je to bolje nego da imaju odnos prema svojoj indijskoj civilizaciji, jednoj od najstarijih i najbogatijih kultura ovoga sveta. I tako su vladali celim svetom. Na priču i kroz kulturu. Međutim svaka priča ima svoj kraj. Britanija je danas, upravo zato što je razumela svoju prošlost, i zbog kulturnog hibrida i mešanja naroda otvorena i multikulturana zemlja, koja slavi i podržava ljudsku različitost i zato je meni dobro ovde. Ja nisam Englez i oni od mene to ne traže da postanem, naprotiv hoće me zato što sam Srbin sa Balkana, kao što hoće svakog drugog ko može nešto da im ponudi kao zajednici raznih naroda bez obzira na rasu i poreklo. Kako gledano iz vaše pozicije izgleda Srbija danas? Koje je to lice Srbije koje se danas vidi u svetu i postoje li nešto što se zove naš brend?
- Iako je Srbija jako malo medijski zastupljena, recimo u poređenju sa periodom posle 5. oktobra, postoji interes za ono šta se dešava, naročito sa narodom. Prošla je i zaživela vest da je Beograd sjajno mesto za zabavu i provod, da je novi Prag. Izostala je pozitivna reakcija Zapada, koju su obični ljudi, očekivali, recimo u pogledu viza na primer, jer je sada mnogo gore.
- To su očekivanja slična onima crvenih posle rata, jedan dan borbe pa 1000 godina vlasti. Da se Čeda Jovanović nije pretvorio u Peka Dapčevića? Odnos sa spoljnim svetom se nije mnogo promenio jer na tome novi revolucionari ne rade. Odnosno radili bi oni ali ne znaju šta. Dolazim svaka dva, tri meseca u Beograd da obiđem majčin grob, ona je umrla 1 maja 1999. kad su ovi 'humanisti' odavde bombardovali. Vidim da se nije ništa značajno promenilo, bolje je nogo pod Miloševićem ali to i nije teško napraviti. Čini mi se da kad čitam 'Blic on line', da sam u filmu Grandhog Day, da je to isti dan koji se vrti u krug u kome se dve partije od koje jedna ima jedno slove S više od druge, glože oko vlasti i nekog ustava neke zemlje koje više nema, da puštaju Šešelja na play back, da Karla Del Ponte i dalje pravi ličnu karijeru na Srbima. Ponekad mi se čini da gledam film na super osmici sa dečijeg rođendana, gde se deca bivših komunista i evropske birokrate i tehnokrate tabaju oko toga ko će da jede više sendviča i torti. Šta je to što bi po vašem mišljenju mogao biti naš kulturni proizvod koji bi mogli ponuditi na prodaju?
- Šljivovica se pije u londonskom Ritz-u, Kusturica se još gleda po bioskopima i na televiziji i pišu se ovde knjige o njemu, Bregović se rado sluša na žurkama, 'poznavaoci' prilika kažu u Srbiji su najlepše žene, Srbija ima šmeka - prošla je svašta, čak i NATO, ali vi odlučujete kako će drugi misliti o vama u budućnosti. Mora postojati inicijativa. Hoćete pozorište, pa još su zgrade od bombardovanja razbijene: treba poći odatle, napraviti 'site specific events' u njima, praviti predstave, pozvati nas spolja, kazati nam o vašem iskustvu, montirati internet kamere pa prenositi u svet, ne treba čekati američkih 140 miliona, to nije ni za mesec dana hrane...Za deset godina 2012. kad budu razmatrali da li će primiti Srbiju u EU u narednih pet godina recimo 2017. može da ne bude Evropske unije više, dok će moji drugovi, moja generacija, i tada, sa svojih šezdeset godina, čekati na rešenje. Željko Jovanović
