Izvor: Blic, 13.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbi treba da raskrste sa iluzijama
Srbi treba da raskrste sa iluzijama
Knjiga 'Igra senki' engleskog reportera i urednika za međunarodne odnose televizijske stanice 'Skaj Njus', Tima Maršala, upravo se u izdanju 'Samizdat Fri B92' pojavila na tržištu. Prateći kao novinar politička ratna i unutrašnja previranja na Balkanu tokom devedesetih, svojim odmerenim izveštavanjem stekao je naklonost vlasti i domaće javnosti pa je u vreme krize i sukoba na Kosovu i bombardovanja Jugoslavije bio jedan od retkih stranih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << izveštača kome je dozvoljen rad. Sa Timom Maršalom razgovaramo u lobiju hotela 'Hajat' u kome se, marta 1999. u noći početka napada na Jugoslaviju, odigrala jedna od epizoda njegove knjige koja se, inače, bavi periodom od kraja 1998. tj. početka sukoba na Kosovu, do 5 oktobra 2000. i predaje Miloševića Haškom tribunalu.
Šta se dešavalo u hotelskom lobiju u noći napada Nato snaga na Jugoslaviju marta 1999.?
- Tadašnja srpska Vlada reagovala je panično i odlučila da svih šezdeset ili sedamdeset stranih novinara u hotelu 'Hajat', osim grčkih i ruskih, proglasi stranim špijunima koje bi odmah trebalo staviti iza brave. Snage bezbednosti su uletele u predvorje hotela hapseći novinare od kojih su se mnogi nalazili na krovu i snimali prve eksplozije po gradu i okolini. To da su novinari sa krova mogli da otkriju neke vojne tajne je obična besmislica. Posebno, tragali su za novinarkom CNN, Krstijanom Amanpur koja se tu negde bila sakrila. Muškarci obučeni u skupe kožne jakne i crne rolke, sa heklerima, besomučno su je vijali ali ju je neko iz hotela zaštitio, kasnije predao jednoj ambasadi, da bi onda bila prebačena van zemlje. Ljudi u crnom išli su od sobe do sobe i hapsili. Bio sam zaključan u svojoj sobi u koju sam pobegao kada je neko divljački počeo da udara na vrata heklerom. Primirio sam se i oni su otišli. Odmah sam izašao iz sobe i krenuo ka liftovima ispred kojih su stajale specijalne jedinice u civilu. Na najboljem mogućem srpskom, koji sam mogao da dozovem, izgovorio sam gledajući jednog od njih pravo u oči 'dobro veče', skrenuo u drugi hodnik, pa na stepenice gde sam presedeo četrdesetak minuta, a onda se udaljio iz hotela. Kako vam izgleda taj događaj koji opisujete u svojoj knjizi, danas, nakon njene promocije?
- Danas sve to izgleda mnogo komičnije nego tada kada je njihova akcija jasno pokazala dokle je režim spreman da ide. Po hotelu se nisu muvale, nažalost, samo specijalne jedinice Republike Srbije nego su i mnogi radikalni elementi poslali vlastite timove da bez ikakvog pravnog ili racionalnog osnova hapse novinare. Nema više od jedne domaće knjige koja pokriva period obuhvaćen vašom knjigom. Kako tumačite to što ljudi ovde tako malo analiziraju neposrednu prošlost koja je bila pogubna po njih?
- To je možda i zato što ste bili preblizu događaja, u njemu samom. Mada, i sam sam do izvesne mere emocionalno bio umešan u sva dešavanja koja sam pratio. Mislim da bi Srbi morali više da znaju o stvarima koje su se desile u te dve godine koje moja knjiga obuhvata.
Zato mnogi i nisu svesni planskog karaktera petooktobarskih događanja dajući prioritet 'sponatanom dešavanju naroda' o čemu kao netačnom, nedvosmisleno pišete u svojoj knjizi!
- Neki ljudi ovde još uvek misle kako je to bila 'revolucionarna promena', i kako je sve preko noći moglo da se promeni. Političari bi trebalo da budu iskreniji prema ljudima i predoče im teškoće puta na kome se nalaze. Pre svega ne verujem u revoluciju niti se ona dogodila ovde. Mislim da se uobičajeno režimi raspadaju iznutra.To se desilo i kod vas. On se urušio iznutra uz asistenciju - spolja. Srbi bi takođe, trebalo da raskrste sa iluzijama kojih je bilo mnogo, posebno u vezi sa istorijom kao delom kolektivnog pamćenja. Evropski narodi sahranili su svoju prošlost - u Evropi. Da biste mogli da zakopate prošlost morate ići ka uslovima za ekonomsko blagostanje a njega donosi samo stabilnost. Nije Srbija mnogo različita od drugih zemalja. U Evropi desetak godina trajalo je nadvikivanje oko toga šta se na Balkanu zaista dešava i kakvi ste vi ljudi, sve zbog manjine koja se životinjski ponašala, kao i zbog određenih dejstava srpskih snaga, a ja sam deceniju posvetio da objasnim da to nije baš tako. Uz blagostanje, Srbija bi brzo zaboravila na prošlost a onda bi se izgubio i oreol poraženog. Još uvek imamo 'igru senki' iz prošlosti. Da li ste bili iznenađeni sa aferom oko, izgleda izvesnog, izvoza oružja ka destinaciji na koju sledeće i sami krećete - Iraku?
- Znao sam sve o tome. Bio sam iznenađen samo time što taj izvoz Vlada Jugoslavije nije sprečila a znala je za njega. Da se ne lažemo nije bilo moguće da ne zna. Britanci i Amerikanci takođe su sve znali. Oni su vašoj Vladi to i saopštili u tajnosti, mirno im rekli da to srede. Ali ona to nije uradila. Onda su Amerikanci i Britanci obznanili aferu na sva zvona da bi izvršili pritisak. Iznenađen sam i zato što je zadržala kontakte u tom smislu, jer to je kratkoročan pogled na budućnost, takvo ponašanje. Zna se da će promene biti teške i spore. Ne stvara se otovreno društvo u kome vladaju red i zakon preko noći. Ne postoji baš jaka demokratska trasa, mediji nisu još otvoreni a zna se kakvu su đavolsku uslugu činili režimu tokom petnaestak godina. Kakvo je vaše mišljenje o medijima u principu?
- Mislim da još uvek nema dovoljno ljudi po televizijama koji razumeju njenu stvarnu moć. A opet zvučaće arogantno ako kažem da sam ja toga svestan. Dok ljudi koji rade na medijima ne utuve da moraju pažljivo da biraju reči, a to je ono na šta veoma pazim, kao i da budu pažljivi u interpretaciji i načina snimanja nekog događaja, neće biti sposobni da proniknu u suštinu onoga o čemu izveštavaju. Prošle godine bili ste na ratištu u Avganistanu, uskoro idete u Irak. Da li ste uplašeni kad putujete u neko nestabilno, ratno područje?
- Nisam uplašen. U Avganistanu je zaista bilo 'čupavo', gore nego ovde, a čini mi se da se tokom mog četvoronedeljenog predviđenog boravka u Iraku ništa strašno neće desiti. Bar se nadam. Kad krećem, ne razmišljam puno, jednostavno se spakujem. Ne nosim mnogo stvari, ne volim da sam njima opterećen. Pred putovanje jedino čega sam totalno svestan jeste da napuštam svoju porodicu, a ona mi je na pvom mestu. Milorad Pavlović
