Izvor: Blic, 05.Avg.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smeh je potreban jer je lekovit
Smeh je potreban jer je lekovit
To je jedna moderna, uspešna žena koja radi u marketingu, juri svoju karijeru i obožava svog muža koga izdržava, a koji je bivši fudbaler - rekla je mlada glumica Isidora Minić govoreći o ulozi koju tumači u seriji 'Kazneni prostor', koja se punom parom snima po scenariju Nebojše Romčevića u režiji Milorada Milinkovića. Reč je o produkciji Radio-televizije Srbije u kojoj su angažovana vrsna imena ovdašnjeg glumišta poput Mire Banjac, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Petra Kralja, Branimira Brstine... Govoreći dalje o svom liku u seriji, ova dobitnica 'Sterijine nagrade' kaže da je u pitanju trio.
'Jer, oni žive kod njene babe koju tumači Mira Banjac, što dovodi do niza grotesknih situacija.' Jeste li imali neki prototip takve situacije u realnosti? Koliko je to (ne)uobičajeno u svakodnevici?
- Ima i takvih slučajeva, sigurno. Mada, ne mislim da su preterano brojne. Ali, obično nastojim da pronađem bar delove nekog lika u sebi. E sad, i ja poput nje volim puno da radim, da budem uspešna, da držim konce u svojim rukama... Opet, sa druge strane, svesna sam da, kao i svaki čovek, umem da grešim. Tako da sam negde iz svega toga izvlačila kockice i pravila mozaik ovog lika koji igram. Reč je, naravno, o komediji. Nakon dugo vremena sada se krenulo sa snimanjem nekoliko serija i obično je reč o komedijama?
- Kod nas komedija ima veliku popularnost kod publike, prevashodno kod televizijskog gledališta. Tako da se većina serija bazira na smešnim komponentama. Ali, to i nije čudno jer je smeh lekovit i nama danas preko potreban.
U čemu se ogleda ta lekovitost ili pak neophodnost smeha?
- Pre svega u tome što vrlo prija. Istina, prija i plač kada vam je teško. Postoje čitave naučne teorije koje objašnjavaju šta se sve dešava u čoveku kada se grohotom smeje ili iz duše plače. Međutim, znam po sebi da, ako za to postoji povod, tek kad se dobro isplačem ili nasmejem mogu mirno da zaspim. Jednostavno, treba svoja osećanja pustiti da idu do kraja. Ne sputavati ih, bar kada ste sami sa sobom. Jer, tada obično čoveku bude lakše. Da li to vama polazi za rukom?
- Uglavnom da. Tačnije, to je princip proživljavanja svega lepog i svega ružnog tokom ovih mojih svesnih godina. Moram reći da je to i način na koji radim svoj posao. Uvek idem do kraja, pa makar to bilo i pogrešno. Jer smatram da nedovršene stvari zapravo i nisu ništa. Jedno vreme ste intenzivno boravili u Crnoj Gori i radili u Crnogorskom narodnom pozorištu...
- Da, povremeno sam od 1988. a naročito od 1999. intenzivno boravila tamo jer mi je to veoma prijalo. Ne samo zato što sam tamo pronašla, da tako kažem, neke nove prostore i dimenzije u svojoj profesiji, nego mi je stvarno tada prijalo da odem iz Beograda. U to vreme Crnogorci nisu imali probleme kakvi su mučili Beograd i Srbiju. Bili su nekako zaštićeni. Sem toga prijalo mi je i to što sam sretala nove ljude, slušala nove priče, prijala mi je klima... A da li su vam prijali i Crnogorci ili neki od njih?
- Zašto da ne. Uostalom, postoje Crnogorci i u mojoj porodici. Ponekad mi se čine patetično emotivni. Ako neke njihove osobine ne shvatite preozbiljno, onda ih doživljavate kao veoma simpatične i vrlo duhovite. Kako gledate na sadašnje političke odnose Srbije i Crne Gore?
- U politiku se zbilja ne razumem, a još se manje njome bavim. Lično bih volela da profunkcionišu te veze između bivših jugoslovenskih republika i da se stvore uslovi za veći nivo standarda, da se lepše i lagodnije živi. Mislim da se većini ljudi smučilo to ko će biti na vlasti, kada, kako, zašto... A njihov život nikako da stane na svoje noge i krene svojim tokom. Nikada se i nisam naročito bavila razmišljanjima o politici. Jednostavno, trudila sam se da živim ovaj svoj život najbolje što umem. Zato sam te 1988. godine i otišla u Crnu Goru. Jer, ovde me uhvatila neka tuga i mrzovolja. Izgubila sam žeđ za životom. A evo, posle par godina pojavila se svetla tačka u Beogradu. I ja sam se vratila. U stvari, jurim za normalnim životom. Stižete li ga?
- Pa stižem, ili bar još uvek verujem u to. Uostalom, opšte je mesto da nam je potreban minimum egzistencije da bi se malo više pozabavili sobom, sopstvenim smislom i tražili neku svoju lepotu. Za koju svoju ulogu smatrate da vas je obeležila?
- Imala sam samo 21 godinu kada sam radila Šekspirovu dramu 'Romeo i Julija' u režiji Jagoša Markovića. I dan-danas me ljudi pitaju za tu ulogu, i to čak oni za koje nikad ne bih rekla da se interesuju za pozorište. Ali ono što je mene lično, iznutra, obeležilo je 'Elektra' Danila Kiša u Crnogorskom narodnom pozorištu. Na koji način? Zašto baš 'Elektra'?
- Pre svega u smislu jake potrebe ka isterivanju neke pravde i boli ako se u tome ne uspe. Isterivanje i neke istine, ma kako ona teška bila. Sem toga, u pitanju je odnos majke i ćerke koji je uvek pun emotivnog naboja. Znate, prvo sam uradila tu ulogu a onda sam se saživela sa svom lepotom i težinom i prepoznavala elemente toga u sebi. Očekujete li možda neke promene u pozorištu s obzirom na, recimo, 'Zakon o pozorištu'?
- Nemam šta da kažem o tome, sve što bih možda i rekla bilo bi opšte mesto. Ako se nešto i desi desiće se iz neminovnosti, odnosno zato što tako mora. Poznato je da kultura treba prosto da bude deo jedne države. A kako ako država za to nema para. I tako upadamo u vrzino kolo. Tatjana Nježić
