Izvor: Blic, 03.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike sa izložbe uz muziku Hendriksa
„Mislio sam: kako se i moglo desiti da drevnim ljudima nije padala u oči sva apsurdnost njihove književnosti i poezije? Ogromna veličanstvena snaga umetničke reči - traćila se potpuno uzaludno. Prosto smešno: svako je pisao šta mu pada na pamet. To je isto tako smešno i apsurdno kao i činjenica što je more kod drevnih ljudi puna 24 časa tupo udaralo o obalu, milioni kilogramometara sadržanih u talasima - odlazili su samo na zagrevanje osećanja kod zaljubljenih. Mi smo iz zaljubljenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << šapata talasa - dobili elektriku, od zverke koja štrca besnu penu - napravili smo domaću životinju; i isto tako smo ukrotili i osedlali - nekada divlju - stihiju poezije. Sad poezija nije više bezočni slavujev zvižduk: poezija je državna služba, poezija je - korist."
Ovako piše Jevgenij Zamjatin 1920. godine u knjizi „Mi", u kojoj duboko ironiše sa sistemom kontrolisanog društva, razigrano bez zlobe i mržnje pogađa sve apsurdne tačke komunističko-sovjetskog sistema. Jedan od retkih uzvodnih plivača u matici revolucije, Jevgenij Zamjatin koristi humor u odbranu zdravog razuma. Beogradski umetnik Saša Pančić ga citira na stubu svoje izložbe „Asimetrično ćutanje" u „O3onu" ne bi li njegov snažni eho došao do nas. Jer, „kao da se ništa nije promenilo, krug se zatvorio i mi postasmo, kao što pisac piše, doduše na drugi način, bez ideološkog rama i pod drugim imenom. Prepoznajemo se u Zamjatinovom ogledalu, bezlični i apersonalni, prekriveni kulturom visoke produktivnosti i masmedijskih zvezda".
Vaša višemedijska izložba pokušava da dovede u red umetničku dušu?
- Upravo to je za mene sastavni deo kreacije koja je slobodna, intuitivna i razigrana, ali od toga samo polazim, na tome se ne zaustavljam. Jeste, sa tim paralelno ide disciplinovanje i introspekcija. Poput drevne zagonetke: šta je starije, kokoš ili jaje? Drugim rečima, racionalno ili iracionalno.
Red je nastao iz haosa ili je haos nastao iz reda?
- Nije to ni načelo ni recept. Jednom je primarno jedno, drugom - drugo. Racio povuče haos, dosoli ga i u krug.
Danas imamo bezbroj primera disciplinovanih društava kojima zakoni koristi uređuju život. Da je drugačije, i kod njih bi vladao haos?
- U prirodi ljudskoj je da bude haotična i neposlušna, a zakoni su potrebni da se naši međusobni odnosi urede. Nismo ni mi nedisciplinovan narod, samo su nam potrebna jasna pravila i, nažalost, rigorozne mere da bismo se na njih navikli.
Na šta upućuje naziv izložbe „Asimetrično ćutanje"?
- Na deo Zamjatinove misli: „Drevni narod je na zidove stavljao ikone u koje je verovao, mi više nismo takvi, mi na zidovima držimo tablice množenja, mi znamo šta je dva puta dva, kod nas je sve izmereno i merljivo, jasno i tačno, sve je simetrično i sve je uređeno". Plašeći se Sovjeta, svoj stav je nazvao asimetrično ćutanje.
Inspirišući se njegovim radom vi ste svoj osmislili baš za ovaj prostor. Šta ste hteli da posetilac izložbe doživi?
- Iskoristio sam noseći stub galerije da nosi ideju izložbe ispisavši Zamjatinove citate uz svoje crteže. Oko stuba se odmotava cela izložba koja sadrži crteže „Pisma" - to su njegovi citati, a moje poruke, dobijene iz udaljenog vremena, ali primenljive na sadašnji sistem i život, naravno, u odbranu individualnosti. Tri kratka digitalna filma okrenuta su dinamici senki objekata koji se vrte, sa tri muzičke podloge: Aboridžina, Hendriksa i muzikom koju smo komponovali Rastko Aksentijević, Nenad Kocić i ja. To su tri kulturna okvira ili stanice u suštini povezane. Aboridžinska muzika je paradigma iskonskog, a Hendriksova početka naše racionalne kulture. Zvuk i senke su moja intuicija likovnosti, a crno-beli gotovo kaligrafski crteži, kao i objekti, moja podsvesna želja za čistotom i jasnoćom prostora u kome stub dominira kao obelisk.
Rezultatom se zadovoljni?
- U našim okolnostima - jesam. Kad gledalac uđe u moju izložbu, želim da se oseti kao da je u bestežinskom stanju, prijatno, elementarno i oslobođeno, da ga ništa ne koči, niti mu se nameće.
Da li zamišljate megaskulpturu od vaših objekata u vidu obeliska u gradu, na otvorenom?
- Da, ali više kao arhitektonsko-skulpturno delo u koje prolaznik može da uđe i sa njim se saživi - da lebdi na sedmom nebu. Jer, kaže Zamjatin: „Nikakvo sredstvo ne može se izmisliti da se izleči ova bolest snevanja ili da se učini razumnom - možda čak i korisnom."
