Izvor: Blic, 03.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skupština i jeste mesto za svađu
Skupština i jeste mesto za svađu
Zbirka pripovedaka 'Izveštaj o kugi' Radoslava Petkovića, prvi put objavljena 1989. ('Nolit') da bi ubrzo potom bila ovenčana i 'Andrićevom' nagradom, doživela je i svoje treće izdanje u 'Stubovima kulture'. A to baš nije uobičajeno sa zbirkama pripovedaka koje, gotovo uvek, ostaju u senci romana. Istini za volju to je slučaj i sa Petkovićevim stvaralaštvom. No, u ovoj zbirci prisutne su tri tematske celine jedna se odnosi na tokove >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << istorije, druga na unutrašnje psihološke situacije a treća na odnos umetnosti i same stvarnosti.
Govoreći za 'Blic' o jednoj od pripovedaka, 'Prizori iz petstogodišnjeg rata', Petković navodi da za prozu mora da postoji distanca.
'Ona ne mora nužno biti istorijska ali mora biti emotivna, a da bi ona postojala najčešće treba da prođe izvesno vreme. U ovoj priči data je neka fiktivna istorija, mada je to ustvari igra sa stvarnim podacima.' A kako gledate na sadašnji trenutak na ovim prostorima, u istoriji ili van nje?
- Nisam nešto bitno drugačija zbivanja očekivao ni pre petooktobarskih promena. Bojim se da su ljudi suviše dugo bili vaspitavani u socijalizmu i da stalno čekaju neko rajsko društvo. Mi ulazimo u mukotrpan dugi period nekog traženja. Demokratija - to su institucije i procedura. Danas se često čuje kako se 'ovi' u Skupštini stalno svađaju. Pa, Skupština i postoji da bi se ljudi u njoj svađali a ne jurišali po ulicama. Sećam se kako sam bio iznenađen kada sam svojevremeno slušao izveštaj na radiju BBC. Govorila je Margaret Tačer, a nije se mogla čuti od urlanja laburističkih poslanika.
Jeste li možda vi lično razočarani?
- Nisam preterano razočaran. Postoje stvari koje se mogu brže raditi ali zaista ne mislim da ništa nije urađeno. Naprotiv. Jedna od vaših priča u ovoj zbirci govori o tamnim, neobjašnjivim mestima u ljudskom životu. Da li se to može primeniti i na narod?
- Jedan engleski roman iz pedesetih, šezdesetih godina se završava tako što junak, već ostareo čovek, kaže da istoriju jednog naroda ne određuju one stvari koje svi znamo i o kojima svi govorimo, nego upravo one o kojima neznamo ništa. Kako bismo u tom kontekstu sagledali našu istoriju?
- Bila bi to jedna priča bez kraja. Može se izvući mnogo teza i da sve budu u dobroj meri tačne. Šta je odredilo i šta određuje istoriju našeg naroda? Mislim da je to jedan krajnje raznovrstan splet okolnosti, a u tom spletu veliku ulogu igraju upravo one okolnosti kojih nismo svesni. U priči 'Moje igralište za golf' kažete da je taj sport namenjen samo bogatim ljudima. Nedavno je i nadomak Beograda otvoreno takvo igralište...
- U većini zemalja to jeste sport kojim se bavi bogat svet. Koliko znam u Evropi golf nije jeftin. Znam da je kod nas otvoreno takvo igralište, sticajem okolnosti često prolazim kolima pored njega ali nikad nisam svratio. Nisam bogat (smeh)! Na žalost. Šalu na stranu, nije problem što mi imamo bogat sloj ljudi. Nemam nikakvu žal za komunističkom pričom. Sigurno da u tome ima i snobizma i ko zna čega sve još. A lično, gotovo da ne znam ništa o golfu. Ko su danas i ovde bogati ljudi?
- Razni. Svi mi znamo da ima mnogo gangstera. Ali! Ne mislim da kad god vidite nekog bogatog čoveka treba vikati da je on lopov kome treba oduzeti sve. Jar, tako završavate komunističkom revolucijom. Naravno da to što neko ima jako mnogo a neko drugi jako malo nije pravedno, ali sve zajedno je jedna vrlo ozbiljna i slojevita priča. Međutim, problem je što komunističke revolucije nisu donele sreću masama. U socijalističkim društvima vi niste imali bogate ljude. Partijska nomenklatura jeste uživala niz privilegija koje je položaj donosio sa sobom ali to nisu bili bogati ljudi. Sa druge strane, socijalistički sistemi su pali upravo na nezadovoljstvu masa na koje su se njihovi ideolozi pozivali. Dakle, svet nije pravedan ali i takvi (komunistički) pokušaji da se on učini pravednijim su se pokazali neuspešnim. Hoćete da kažete da je prvobitna akumulacija kapitala nužno, na ovaj ili onaj način, skopčana sa kriminalom?
- Znate, klasičan primer je činjenica da su Rokfeleri danas ne samo među najobrazovanijim američkim milijarderima već su i pokrovitelji kulture i ljudi koji najviše vode računa o pravim vrednostima. A prvi Rokfeler je išao sa dva pištolja po petrolejskim poljima i obično nije promašivao. Pomenimo i Zavod za idavanje udžbenika na čijem ste vi čelu. Govori se o spornim udžbenicima iz istorije i geografije...
- Ne znam šta je sporno u geografiji. Na primer ime zemlje u kojoj živimo...
- Mi smo udžbenik pisali u vreme kada je donesena povelja sa, setite se, precizno određenim terminima. Računajući da će se ti rokovi poštovati u udžbenicima smo naveli da je ime naše države Srbija i Crna Gora. Imajte na umu da ako hoćete da imate udžbenik gotov u septembru morate početi sa štampom u proleće. E sad, što se ta država još uvek zvanično zove Savezna Republika Jugoslavija nismo krivi za to. Problematično je, sa druge strane, i pitanje da li ta SR Jugoslavija uopšte funkcioniše kao država. Evo, pitanje povelje opet je aktuelno. Što se tiče udžbenika istorije tu se istakla nekolicina novinara koji su ga prilično ideološki napali. Cenim ako je neko svoju profesionalnu karijeru počeo u 'Borbi', ali voleo bih argumentovaniju raspravu stručne javnosti a ne napade koji su ideološkiji čak možda i više od ideologizacije za koju optužuju udžbenik.
Tatjana Njezić
