Izvor: Politika, 21.Jun.2015, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šekspirovi dželati i žrtve
Iz Van Hoveove predstave „Kraljevi rata” čija je premijera održana na „Holand festivalu”, raskošno se izlivaju snažni vizuelni, muzički i dramski prizori
Specijalno za Politiku
Amsterdam – Od 30. maja do 25. juna ove godine održava se 68. izdanje „Holand festivala”, internacionalnog događaja na kojem se predstavljaju vrhunska dela savremenih umetnosti, sigurno najznačajnijeg u Holandiji. Pozorišni program je ovoga puta izuzetan, imajući >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u vidu da su, između ostalog, uključena dela uvažene katalonske grupe „La Fura dels Baus”, zatim reditelja Leva Dodina, Roberta Vilsona, kao i Iva Van Hovea.
„Kraljevi rata” naziv je najnovije predstave internacionalno poštovane amsterdamske kompanije „Tonelgroep” i njihovog reditelja Van Hovea, poznatih Beograđanima kroz Bitef festival. Ovo delo, koje traje četiri i po sata, premijerno prikazano u Amsterdamu, u Gradskom pozorištu na centralnom trgu Leidse, nastalo je na osnovu tri istorijske tragedije Vilijema Šekspira – „Henrija Petog”, „Henrija Šestog” i „Ričarda Trećeg”. Šekspirovi komadi su ovde uvezani problemom političke moći u vremenima rata, odnosno istraživanjem relacija između vladara i države. Tematika se na sceni u određenom smislu izlaže gradacijski, od prikaza strasti i političke posvećenosti Henrija Petog (Ramzi Nasr), preko tragičnog nedostatka hrabrosti Henrija Šestog (Elko Smits), do ludačke opsednutosti vlašću nakaznog, šepavog Ričarda Trećeg (Hans Kesting).
Scena je multimedijalna i ukorenjena u nasleđu popularne kulture, u smislu ključne upotrebe video tehnologije i alternativne rok muzike, što je prepoznatljivost rada Van Hovea, zajedno sa čvrstinom strukture igre i zavodljivom elegancijom dizajna (Jan Versvejveld). Karakteristike ove sjajne amsterdamske grupe i konkretno ove predstave su i pažljivo psihološki prostudirana igra glumaca, njihovi lagani i odmereni, a istovremeno snažno hipnotički nastupi.
Video prenos se u „Kraljevima rata” bitno koristi, nalik predstavama Franka Kastorfa, gde je ekran takođe ravnopravni učesnik igre. On ovde prikazuje scensku radnju koja se odvija u drugim prostorijama, nevidljivim gledaocima direktnim putem. Dalje, ekran ponekada simultano prikazuje živu igru glumaca vidljivu gledaocima, kako bi se pojačao dramski efekat, a ponekada stvara i značenje nedodirljive moći vladara, kroz distanciranost njihovih medijskih prikaza. Video bim, na primer, direktno prenosi i Ričardovu duboku zagledanost u sopstveni odraz u ogledalu, kao da tu pokušava da nađe promene u sebi, znake užasa koje je počinio da bi se domogao vlasti. Kao da će odraz, poput slike Dorijana Greja, izdajnički odati njegovu monstruoznost.
Iz Van Hoveove predstave se raskošno izlivaju snažni vizuelni, muzički i dramski prizori, koji je čine nesumnjivim umetničkim delom. Na primer, vrlo je uzbudljivo rešena scena u kojoj Ričard postaje kralj. On je tada bunovan od uspeha, bezglavo trči u krug, pod snopovima crvenog svetla i mračnim tonovima pesme „Day Of The Lords” grupe „Joy Division”. Tamna lirika Ijana Kertisa, njegovi sugestivno ponavljani stihovi “Gde će se završiti?” efektno odražavaju ludilo vlasti, nemogućnost da se izvuče iz njenog sveobuzimajućeg, usisavajućeg kruga, bar ne na ovome svetu. Ričardovo mahnito trčanje u krug postaje i snažan scenski simbol slomljenosti čoveka istorijom.
Šekspir je brutalno istinito pokazao kako se svaki istorijski krug zatvara smrću vladara, a onda počinje novo poglavlje, nova tragedija, još jedan kružni put razbijanja iluzija o moći. Svaki kralj nasleđuje zablude prethodnog, dok se londonski Tauer puni pogubljenim glavama. I svaki kralj u jednom trenutku prestaje da bude dželat i postaje žrtva.
U momentu te smene zablude Ričarda Trećeg pucaju, dok njihovo mesto zauzima saznanje da je jedan konj vredniji od celog kraljevstva. Na scenu zatim iz pepela rata trijumfalno pristiže mladi Ričmond, kasnije Henri Sedmi, sa novim starim obećanjima, postajući još jedan potrošni zupčanik u mehanizmu istorije.
