Izvor: Blic, 05.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ruke uroniti u blato do lakata
Ruke uroniti u blato do lakata
Pozorišni komad 'Čuješ li mama, moj vapaj' je verovatno zanimljiv jer je toliko ljudi zainteresovano za njega, ali ja nikada teže nisam radio. Tako kaže Branko Vidaković govoreći o komadu Vojislava Savića koji se premijerno izvodi na sceni Narodnog pozorišta 'Raša Plaović'. I dodaje: 'To je komad koji može lako da povuče na običnu sprdačinu bez nekog posebnog smisla i razloga. Pošto smo se tome opirali, i mi glumci a i reditelj, onda >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je teško naći neku meru. Međutim, ja sam od početka bo vrlo skeptičan. Od Kusturičinih filmova, pa na ovamo, meni je malo muka i ne mogu više da gledam prljave Srbe kako prde, smrde i podriguju.
Šta je od vas tražio reditelj?
Srećom, on nije hteo to, a to što je tražio je još mnogo komplikovanije. Majera je jedan nezgodan reditelj koji glumca na probama 'pumpa' sa gomilom rešenja i onda mi ne možemo da ostanemo nezainteresovani. Zbog toga su probe bile paklene. Ja se, naravno, nadam da će odatle valjda izaći neki rezultat, ali ostajem pri tome da današnja dramturgija ima veliki problem.
Mislite li na savremene komade koji se igraju u pozorištu?
Ne znam ko predaje dramaturgiju našim mladim piscima na Akademiji, čak ne znam ni da li je Savić bio đak ove naše škole, već to kažem uopšteno. Evidentan je problem izbora pravih tema i načina na koji naši mladi pisci pokušavaju da ih saopšte. Teško je, naime, pronaći domaći komad koji nije opterećen velikim istinama i mislima o ovom narodu, i tako dalje. Nema nijedne normalne ljubavne priče, nijednog trilera, da ne govorimo o nekakavom rasterećenom mjuziklu. Unapred se zna šta otprilike mora da se piše i kako se piše, i to je ovde nepisano pravilo. U tom kontekstu ovaj tekst će izazvati kontroverzne reakcije, a mi ćemo posle ove premijere biti jal` na štitu jal` mrtvi.
Zašto očekujete ekstremne reakcije?
To je ateljeovsko-radmilovićevska priča iz osamdesetih godina. Očigledno je čovek pod tim uticajem. Mi smo pokušali da to ne igramo ateljeovsko-radmilovićevski, već da igramo suštinu tog problema.
Uglavnom se očekuje da komade za pozorište pišu svršeni ili nesvršeni studenti jednog fakluteta, makar se on zvao i FDU. Šta je s 'pravim' piscima?
Očigledno je to problem i u pravu ste kada prozivate i pisce i uprave, mada da bi se bilo dramski pisac moraju da se znaju pravila dramturgije.
Mislite da su veliki pisci znali prvila dramaturgije ili su bili talentovani?
Dobro, ali da bi se danas bilo slikar moraju se znati prvila zanata ili čovek ostaje naivni slikar. Ali je, takođe, činjenica da bi i pisci trebalo da pišu drame i da bi trebalo da bude presudan talenat, a ne škola. Naš život je do te mere zatrovan da je prosto nemoguće naći temu koja nije bizarna, mračna, teška. Ako je, na primer, reč o komediji, onda je zlurada, hoću da kažem da je očigledno izbor motiva uslovljen našim načinom života i j sam već tu malo zamoren. Posle petnaest godina u Narodnom pozorištu, zahvalan sam Saviću zbog toga što se ispostavilo da može da se desi i domaći komad na kome morate da se pomučite. Inače, uglavnom se domaći komadi rade onako 's kuka', a onda se pomučimo kada radimo Kalderona, Šekspira...
Idete jedan korak mimo ostalih, ljudi koji govore i pišu o pozorištu već neko vreme ga optužuju za eskapizam, bekstvo i nemanje sluha za realnost?
Odmah mogu da naprvim presek svih predstava koje se trenutno daju u Beogradu i da kažem da sem jedne ili dve, ostale nemaju veze s našim životom, a pozorište bi trebalo da je ogledalo života. Ali, na nekom trećem nivou one su, nehtejući, ogledalo onoga što živimo. Zbog toga je to malo teoretska rasprava. Mi možemo da razgovaramo zašto ne postoji dobar politički teatar u Beogradu, kao što postoje trupe koje se vrlo predano bave teatrom pokreta. Što je vrlo bezbolno. Ne nameravam da umanjim njihov značaj, ali spočitavati Narodnom pozorištu ili bilo kom gradskom da beži od realnosti prosto nije tačno. Dosta je toga aman, bre ljudi! Zar nije strašna količina politike u našim životima. Zamislite sad još, dođete u Narodno pozorište na balet, a oni vam održe konferenciju za štampu. Kad hoću da se bavim time, ja onda odem u Teatar 'Ogledalo' i sa svojim kolegom Ljubivojem Tadićem napravim 'Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea', jer smatram da nam fali malo političke edukacije.
Od vremena snažnog sindikalnog angažovanja u pozorištu, a potom i na ulici, vi ste 'nestali'. Da li je to zbog statusa veterana ili nečeg drugog?
Ja sam još uvek otporan. Prošle godine sam bio bombootporan i aviootporan, sada sam otporan na ura i ho-ruk varijantu. Malo sam otvrdnuo i mislim da je to što se sada dešava bezobrazluk i manipulacija s narodom. Mnogo sam radikalniji od ovih koji se trenutno bave rešenjima naših problema. Ne mislim da se problemima može baviti tako distancirano i akademski, već se ruke moraju uroniti u blato do lakata. Mora se krenuti ili u ozbiljno rešavanje problema ili se više ne zajebavati i ne šegačiti, jer usput neki ljudi i stradaju i ja u tome ne želim da učestvujem.
Šta s obzirom na iskustvo i učešće u aktivnostima kao što su protesti, predlažete kao način dešifrovanja 'lažnjaka' i izbegavanje ponovnih zabluda?
Vrlo je jednostavan način procene i pogotovu to treba da imaju na umu mladi ljudi koji će sad prvi put glasati. Na kraju karajeva, svi ovi mladi ljudi koji su u 'Otporu', treba da imaju na umu sledeće: svakome ko se u poslednjih deset godina obogatio, ne treba verovati. Ja mislim da to mora da bude pravilo broj jedan u opredeljivanju ovog naroda. Neki ljudi se nisu bavili krupnim biznisom, nemaju ni izvore nafte, ni rudnike, već su se samo bavili politikom i postali ne bogati nego trulo bogati. Ispostavilo se da je bavljenje politikom ovde najkrupniji biznis i najprofitabilnija delatnost. Dakle, na pitanje kome verovati samo treba pogledati kako živi, svako od vrha do poslednjeg činovnika u opštini, i stvar je rešena.
Kako danas gledate, i to naročito vi koji ste tada bili radikalno protiv igranja, na ponovo uspostavljenu dilemu sličnog tipa?
Pošto me to pitanje godinama mučilo, čini mi se da sam našao vrlo jednostavan odgovor koji je, kao i sve u ovoj zemlji, zakukuljen. Jednostavan je odgovor na tu dilemu treba li igrati ili ne, baviti se umetnošu uopšte ili ne. Još od '93. godine ponavljam rečenicu jednog Izraelca koji je na pitanje da li pozorišta u Izraelu treba da prestanu da rade tokom rata rekao: 'Kad pitate takvu stvar, zapitajte se šta bi vaš neprijatelj više voleo'. Da ovde narod ima pozorište ili ne. I to je jasno. Ali ono gde je granica, gde glumci više ne mogu da izdrže i igraju predstave, to je ono kada ljudski životi dolaze u pitanje. I opet je odgovor vrlo jednostavan. Mi smo imali probe 'Sirana' sve dok napolju nije toliko pucalo da je Miki Manojlović u jednom trenutku rekao: 'Ljudi, ne mogu više da probam!' I onda smo izašli na terasu i dalje znate. Dakle, odgovor je vrlo jednostavan, ne možete da igrate 'Sirana de Beržeraka' ako se napolju čuju krici prebijenih ljudi i pucnjava. Može se igrati iz inata za vreme bombardovanja, ali opet do jedne granice, dok neko ne počne da vrišti od straha. Dakle igra se sve dok se to može, pozorište je deo života jednog naroda, ali prekidate kada više ne možete da održavate predstavu, jer se napolju čuju krici, bombe ili udarci pendrekom po glavi. Željko Jovanović
