Izvor: Politika, 03.Feb.2013, 11:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Romeo i Julija u mekanim patikama
U Rusiji je dominantna klasika, ali sam kao gost iskoristila da u klasični baletski kostim unesem elemente savremene mode, kaže Angelina Atlagić
Nisam planirala da radim van granica svoje zemlje, ali su se granice same nametnule. Već početkom devedesetih, radeći u Skoplju, putovala sam sa pasošem, a inostranstvo su postale i bivše republike Slovenija, Hrvatska, Crna Gora, tako da je pojam „inostranstvo” za mene postao vrlo relativan.
Navikla sam da putujem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tamo gde me pozovu, kao deo ekipe reditelja sa kojima već godinama sarađujem, kaže kostimografkinja Angelina Atlagić, koja je nedavno kreirala kostime za velike zvezde ruskog baleta Nataliju Osipovu i Ivana Vasiljeva, Olesija Novikova i Leonida Sarafanova, u predstavi „Romeo i Julija”, koja je izvedena na sceni Mihajlovskog teatra u Sankt Peterburgu.
Poslednjih godina Atlagićka je mnogo više angažovana u inostranstvu nego u domaćim pozorišnim kućama. Sa Slobodanom Unkovskim sarađuje preko dvadeset godina u Beogradu, Skoplju, Atini, Visbadenu.
Sa Tomažom Pandurom je prvi put sarađivala u Solunu 1997. i kasnije od 2005. u Španiji, sa Aleksandrom Popovskim u Makedoniji, Sloveniji, Italiji, Istanbulu. Ivan Popovski otvorio joj je vrata ruskog pozorišta i sa njim je sarađivala u čuvenom Baljšoj teatru, a koreografa Naća Duata upoznala je na svojoj prvoj premijeri u Madridu.
– Sa Duatom sam najpre radila na predstavi „Baroko” u režiji Tomaža Pandura. U međuvremenu je postao umetnički direktor u Mihajlovskom teatru i pozvao me prošle godine da radim scenu i kostime za balet „Uspavana lepotica”. Iako je Duato koreograf modernog baleta, upustio se u avanturu rada na klasičnoj baletskoj predstavi – priča Atlagićka.
Kostimografija za „Uspavanu lepoticu” je nominovana za nagradu „Zlatna sufita” i ušla u izbor od tri najbolje kostimografije u Sankt Peterburgu za 2012.
– Posle toga je usledio i poziv da kreiram kostime za predstavu „Romeo i Julija”. Ovoga puta koreografija je bila moderna, u mekim patikama i sa slobodnom formom pokreta, bez klasičnih pantomimskih delova. Bio je veliki izazov ispratiti Duatovu brzu koreografiju modernih linija u renesansnim kostimima – objašnjava naša sagovornica.
Boraveći radno širom Evrope, Angelina Atlagić sticala je razna iskustva i došla do zaključka: „Pozorište je uvek isto na svim meridijanima, ali postoje i razlike u organizaciji posla, u pristupu realizaciji kostima, načinu izrade...”
– Nemci su, po mom mišljenju, na prvom mestu. Dobra organizacija je odlika njihovog mentaliteta. Njihove pripreme su temeljne, a počinju godinu dana do šest meseci pre samog početka proba. Već tada moram da imam skice, makete, potpuno razrađen kostimografski koncept. Kada radim u novoj sredini trudim se da moj pristup bude drugačiji od onoga što je njihova tradicija ili trend. Tako sam u Visbadenu za „Lotu u Vajmaru” odlučila da radim istorijsku rekonstrukciju epohe u kostimu, jer je u njihovom pozorištu veoma prisutan trend osavremenjivanja i stilizacije. U Rusiji je dominantna klasika zbog veoma jake tradicije, ali sam kao gost iskoristila priliku da uradim nešto drugačije, da u klasični baletski kostim unesem elemente savremene mode. Za „Medeju” u Španiji, inspiraciju sam pronašla u balkanskom folklornom kostimu – priča Atlagićka i dodaje:
–U pozorišnom dizajnu postoje trendovi, kao i u drugim umetnostima, ali je potrebno uneti i dozu originalnosti. Dati svoj lični pečat. Današnja pozorišna publika je drugačija od one pre 50 godina, pa samim tim i dizajn mora biti u skladu sa savremenim ukusom. Gledala sam „Romea i Juliju” u Marijinskom teatru, takve predstave su kao muzejski eksponati, u kojima je sve konzervirano, koreografija, scena, kostim, ali i univerzalna umetnička vrednost koja je neuništiva. Zbog toga danas velike operske i baletske kuće u svetu rade na osavremenjivanju klasike, pre svega u tom vizuelnom delu – kaže kostimografkinja i odgovara na pitanje da li će se možda u nekom budućem periodu okrenuti modi:
– Stekla sam profesionalnu deformaciju da sve gledam kroz priču, dramaturgiju, lik i karakter, teško bi mi bilo da se bavim čistom formom. Morao bi to biti neki veliki izazov ili inspiracija da se okušam u modnom dizajnu. Mislim da je vrlo različit pristup u kreiranju scenskog i savremenog modnog kostima. Scenski kostim mora da nosi odlike lika i karaktera, on je osmišljen tako da u svom kroju, boji i materijalu govori o vremenu i mestu, psihološkom stanju dok to nije potrebno za modni kostim. Mislim da se moda i kostim u poslednje vreme prepliću. Ovo što sada gledamo kao atraktivne revije zapravo je scenski kostim, način izrade preuzet je iz pozorišnih radionica, farbanje, patiniranje, aplikacije, prenaglašeni detalji, stilizacija neke istorijske epohe. U isto vreme na sceni vidimo potpuno savremene kostime, gotovo kao sa ulice.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 03/02/2013
.jpg)
