Izvor: Politika, 24.Mar.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Razum i osećanja
Ako je to bilo kriminalno razaranje uprkos međunarodnom pravu, red je da popravite štetu. Mrtvi optužuju na svoj način. Danas se sećamo njih. Deca koja su rođena tih meseci, već imaju petnaest godina
Negde oko 20. marta 1999., kad je bilo izvesno da će nas napasti, napisao sam pismo Generalštabu vojske. Ponudio sam svoje usluge u odbrani otadžbine, bilo gde, bez čina koji sam imao u rezervi.
Nisu mi odgovorili.
Držim da je pismo negde zalutalo, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a general Ojdanić me je pozvao kasnije, između bombardovanja i 5. oktobra, kada je sve prošlo, ili sve započelo. Ni danas ne znam. Nismo se dogovorili ni o čemu.
Svoje ratovanje protiv sile bez mozga, nastavio sam u redakciji nedeljnika „Svedok”. Verujem da su moji tekstovi tamo još čitljivi.
Moram da priznam, to je bilo vreme besa i mržnje. Mislio sam da u sebi nemam mrzilačku kreativnost, ali to je bila moja zabluda i neotklonjiva ratna emocija. Znao sam da mržnja prema neprijatelju donekle stavlja racio u stranu, ali ni dalje ni bliže nije se moglo.
Mada, trudio sam se da moji tekstovi i javni stavovi budu bliži razumu nego besu.
Zašto su nas bombardovali? Uprkos svemu, do poslednjeg časa smo verovali da se to neće dogoditi. Negde oko pola šest popodne 24. marta, sreo sam u nekom marketu na Ceraku kolegu iz akademije. Bio je skoro siguran da se ništa neće dogoditi. „Ovo je ipak Evropa”, govorio je. „Mi nismo bilo ko, ovo je samo presija, udar na spokojstvo”.
Udar na spokojstvo dogodio se nekih sat i po kasnije. Najpre se čula strahovita detonacija na Straževici, a zatim i na Belim Vodama, tačno u upravnu zgradu Vazduhoplovnog instituta.
Na udare po Beogradu navikavali smo se sporo, ali sigurno. Posle radnog vremena u zgradi „Borbe”, ili sirena koje su, možda, najavljivale udare po medijskim kućama, vraćao sam se na Cerak. Mislim da je Beograd od teške duševne depresije i opasnih poremećaja, spasao humor, neuništivi duh, smisao za apsurd, sposobnost za podsmevanje zločinu.
Nikada u delovima Beograda nije bilo takve bliskosti ni tako glasnog smeha kao u doba kriminalne agresije. To je osobena vrsta otpora, oružje kome nema leka, a omogućuje da se preživi.
A ipak, ovaj sam tekst namenio zločinu i zločincima. Kao da smo počeli da ih zaboravljamo. Kako su se zvali, kako se zovu, kako su izgledali. Na šta liče danas. Moguće i na ljude. Nisam sklon da zlikovce određujem ili razvrstavam po pripadnosti, dakle, može se krenuti dalje, i kretati istim smerom s bivšim neprijateljima. Tako je bivalo u istoriji. Živeti se mora, a oprostiti ne.
Bavljenje zločinima koji su obeležili vreme od marta do juna 1999. tegobno je iz mnogo razloga. U prirodi je čoveka da zaboravi, inače bi se raspao od najgorih uspomena. Ali, kao nekadašnji vojnik, nikako ne mogu da zaboravim Veslija Klarka, zločinca hedonistu, neki kažu i opasnog psihopatu, koji je besramno uživao u svojim nedelima.
Razaranje Aleksinca, Surdulice, Varvarina, masovni pokolj kod niške pijace, udari po naseljenom delu Batajnice, ubijanje čitavog voza u Grdeličkoj klisuri, rušenje i ubijanje po televiziji, sve su to njegovi, dakle Klarkovi ratni podvizi.
Svakodnevno smo slušali objašnjenja portparola Klarkove komande, Džejmija Šeja, koji je sve zločine obrazlagao nasuprot svakom umu. U opticaju je bila cinična sintagma „kolateralna šteta”, kao maloumno objašnjenje za sve. A stvarnost je ovakva: na sastanku svog štaba, 23. aprila te strašne godine, Vesli Klark je tražio od pilota da slobodno gađaju civilne ciljeve, kako bio bio „oslabljen moral stanovništva.”
Taj teški lični i koncepcijski poraz kukavičkog komandanta zločina, Veslija Klarka, po mnogome je ispod etike naciste Aleksandra Lera, koji je pred kraj rata potencirao već postojeću razmeru 1: 100. Za svakog ubijenog Nemca – sto Srba. Klarku takvo ili slično opravdanje nije bilo potrebno. On je ubijao bez odmazde, iz čistog zadovoljstva.
Ono jest, Srbija je organizovala neko suđenje posle ubijanja i razaranja, ali to je bilo samo iskazivanje dodatne nemoći. U stvarnoj varijanti srpskog Nirnberga (teško, ali moguće), na klupi bi sedeli: Klinton, Olbrajtova, Bler, Klark, Fišer. I Gerhard Šreder, kao pokajnik, svedok saradnik. Možda Žak Širak, jastreb na početku, onaj koji je na kraju, prema legendi, spasao beogradske mostove.
Naša saradnja sa tim državama je neizbežna, iz razloga koji se tiču, pre svega, naših interesa. Mada, ratni zločini ne zastarevaju, niti će. Bilo bi dobro da moja država, ako još nije moguće suđenje zločincima koji su je tako temeljno razarali 1999. počne da traži naplatu tog razaranja. I da naša vlast na tome mora da insistira. Rane ostaju, sumnje takođe. Jaka doza rezerve prema iskrenosti koja se tiče nekakvog prijateljstva.
Ako je to bilo kriminalno razaranje uprkos međunarodnom pravu, red je da popravite štetu. Mrtvi optužuju na svoj način. Danas se sećamo njih. Deca koja su rođena tih meseci, već imaju petnaest godina. Izvinite se bar za Klarkova ubistva, pa da krenemo dalje. Bez ljubavi, naravno, ali bar uz malo više vašeg razuma.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 24.03.2014.
