Izvor: Vostok.rs, 10.Nov.2016, 18:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratne igre u etru
Početkom jeseni 1941. godine održano je veliko savetovanje Ministarstva unutrašnjih poslova vlade Milana Nedića. Prisutni su bili ministar Milan Aćimović, njegov pomoćnik Cekan Đorđević, načelnik Odeljenja za državnu zaštitu Aleksandar Joksić, a tu su u ime neizbežne Specijalne policije i Uprave Grada Beograda sedeli, glavom i cigaretom u uglu usana, Dragi Jovanović, Ilija Paranos i Boško Bećarević.
Spisak prisutnih označio je sastanak na najvišem nivou, a tema je bila kako suzbiti ustanak koji se sve više rasplamsavao i pretio da se izmakne kontroli. Zaključeno je da je odziv naroda ustanku mnogo veći nego što je iko mogao, posle kapitulacije vojske, i da pretpostavi. Shvatili su da ustanak ne može da se suzbije samo vojnim i policijskim akcijama na terenu. Naprotiv, odmazde i druge policijske metode pokazale su se kao suprotne svrsi, samo su povećavale broj ljudi koji su se odmetali u šumu.
Ako ne mogu silom, valjalo bi da pokušaju „milom”. To je značilo potpuno preuređenje propagande. Ona prvobitna dala je više nego jadne rezultate. Ne samo što niko nije verovao u zvanične izveštaje i proglase, već su se ljudi i naveliko sprdali s tim. Shvatili su da je rešenje da se nekako odmetnu od šablona nemačke propagande. Valjalo je ustanoviti onu koja bi poprimila „čisto srpski unutrašnji karakter”.
Došaptavanja i doušnici
Nekoliko dana kasnije u Specijalnoj policiji održana je nova sednica. Predsedavao je Dragi Jovanović. Cilj je bio jedan: da se na osnovu zaključaka sa onog savetovanja odrede praktične mere. Odlučeno je da se dnevna štampa i propaganda snabdevaju materijalima iz istraga pripadnika pokreta otpora, prvenstveno partizana. Sve to valjalo je tako pretumbati i servirati da se ustanak protiv okupatora prikaže kao „pokušaj komunističke revolucije po nalogu iz Moskve i za njen račun”. A sve to je valjalo i „nafilovati” svedočenjima da u šumi vlada „crveni teror”, glad, strahovita oskudica. Tu su se negde provlačile i naznake da ustanici upražnjavaju „slobodnu ljubav”, što je naročito trebalo da utiče na patrijarhalne srpske domaćine, da na svaki način spreče decu da idu u šumu. Pa ako treba da ih vezuju i prijavljuju policiji, može i tako.
Jovanović je odlučio da od sada oni, policija, preuzimaju na sebe svu propagandnu delatnost po toj liniji. Teško da je negde bilo boljih stručnjaka od ovih, koji su se već godinama i decenijama rvali sa komunistima, i u tome imali onoliko uspeha. Kao i pre rata, članke će da pišu Boško Bećarević, šef 4. antikomunističkog odseka Specijalne policije, i njegov zamenik Radan Grujičić. Odavno su provereni u tome, a Dragi Jovanović članke će samo da aminuje i da kod cenzure sredi da se objave.
Na kraju sednice za reč se javio i Bećarević. Složio se sa svim propagandnim metodama, samo je imao dopunu. Po načelu „klin se klinom izbija”, predložio je da se na ilegalnu delatnost ustanika udari istovetnim protivmerama. Sve je to lepo, i propaganda, i novine, ali im opet niko neće verovati. Zato, on je još ranije razradio metodu došaptavanja.
Doušnici i agenti Specijalne policije su prilikom kontakata sa običnim građanstvom „poverljivo” prepričavali izjave raznih pomilovanih partizana, prebeglica, a dešavalo se da se novim poznanicima i sami predstavljaju takvima. Eto, oni su se vratili iz šume, tamo je čudo i pokora, a ovde ne samo da im ništa ne nedostaje, nego su na slobodi i šetaju ulicom. Da bi sve delovalo uverljivije, ti žbiri su se predstavljali kao protivnici Nemaca, ali oni koji su se na ličnom primeru uverili da je borba uzaludna i da samo besmisleno ginu, dok oni iz vođstva ustanka debljaju, a šumu ni videli nisu. Naravno, sve to se prepričavalo po kafanama, uz obavezno osvrtanje i poglede preko ramena, da slučajno neki doušnik ne sluša.
Šta slušaju slušaoci?
Bećarević je usavršio još jednu tehniku koja je ustanicima donela dosta muka. Prilikom provala i hapšenja, neki hapšenici brzo bi propevali. Drugi su, opet, bili nemi pored svih mučenja. Bećarević bi one koji su izdali prikrio na svaki način, i poturio glas o hrabrom držanju pred policijom. To je radio nenametljivo i to tako što bi mu, kao slučajno, izletelo tokom ispitivanja drugih uhapšenika. Onda bi neke sitnije ribe puštali, a oni bi pronosili glas da se određeni izdajnik zapravo dobro držao pred policijom. Nema šta da se sumnja, čuli su od Bećarevića lično.
A ako bi se neko zaista dobro držao, za njim je stizao glas da je provalio Partiju, da je izdao. Ako bi takvog pustili, njegovi bi ga odbacili, a on bi se sam vratio policiji i pristao da ispriča sve što zna. Sve je bilo sračunato da unese razdor među redove pripadnika pokreta otpora.
Svi ti Bećarevićevi izumi vrlo su dobro radili. A onda je predložio da Specijalna policija osnuje partizansku radio-stanicu!
Obrazloženje je bilo jednostavno. Jeste da je uglavnom zabranjeno ili strogo kontrolisano držanje i slušanje radio-aparata, ali se većina stanovništva nekako dovija, pa sluša Radio London. Znači, slušaoce imaju, samo valja da joj serviraju ono što oni hoće. Za taj poduhvat potrebna je jedna tajna i jaka emisiona stanica koja će svakog dana emitovati emisije na „komunističkom jeziku”. Prvo bi valjalo sručiti čitav niz uvreda i grdnji na Nemce i domaće izdajnike, pa onda malo začinjeno vestima sa frontova, pa izveštaji o partizanskim borbama, onim stvarnim. Ipak, valja ih prikazati kao Pirove pobede, a između redova ubaciti nešto što će demoralisati borce i slušaoce.
General je presudio
Naravno, plan je prihvaćen sa oduševljenjem. Nešto novo u borbi, do sada se ove metode niko u Evropi nije setio, a verovatno ni na svetu. Samo, zamisao je jedno, a izvođenje nešto sasvim drugo. Policija je imala svoju predratnu stanicu, u zgradi na Obilićevom vencu, ali ona tehnički to nije mogla da iznese. Da bi se upotrebila beogradska radio-stanica, valjalo je dobiti saglasnost Nemaca. Tu na scenu stupa Dragi Jovanović. On je znao kome treba da se obrati.
Dr Georg Kisel bio je zamenik šefa okupacione uprave, nadležan i za kontrolu policije. Ranije je bio šef ličnog Hitlerovog obezbeđenja, dok je ovaj bio u Nirnbergu. Najvažnije od svega, čovek vazda oran za nove policijske metode. Jednom policajac, uvek policajac. Baš kao i Dragi Jovanović.
Prilikom jedne privatne posete Dragi je sačekao da se atmosfera malo otkravi. Nekoliko čašica kasnije, usred nekog nebitnog razgovora, pomenuo je da policija planira da napravi ilegalnu „komunističku” radio-stanicu. Kisel samo što se nije šlogirao. Zagrcnuo se, zapitavši se za koga li sve radi Dragi Jovanović. Ipak, saslušao je do kraja. Za pristanak nije bilo dvoumljenja.
Kisel je pohitao kod svog šefa dr Haralda Turnera i izneo plan. I ovaj se oduševio, shvatio je da će na taj način lako produbiti jaz između partizana i pristalica Draže Mihailovića, koji su u to vreme kako-tako sarađivali. Sukob između njih već je tinjao, oni će samo da raspire vatru. Turner je ovlastio Kisela da s predlogom izađe pred vojnog zapovednika Srbije, generala Bemea. To je već bilo nezgodno.
General Franc Beme bio je od početka okupacije već četvrti vojni zapovednik u Srbiji. Na dužnost je stupio sredinom septembra, i isprva nije znao šta ga je snašlo. Onda je dobio naređenje da najoštrijim merama uguši ustanak, kako god ume. Profesionalni vojnik to je shvatio kao kaznenu ekspediciju, i tako se i ponašao. Sad je njemu Kisel morao da nekako objasni prednosti ilegalnog rada nad masovnim streljanjima.
Toliko se upinjao objasni zamisao o radio-stanici da je to bilo dirljivo. General se u početku nećkao, ali je popustio, kada mu je Kisel lukavo predočio da će to uneti razdor među ustanike, obeshrabriti ih i znatno olakšati ofanzivu koju je Beme spremao. I general se saglasio.
Najvažnije je bilo da pristane na to da se nemačka propaganda ne meša u rad stanice. Nemci ne bi bili u stanju da pogode odgovarajuću liniju i terminologiju Narodnooslobodilačkog pokreta, ne bi mogli da prilagode vesti domaćem mentalitetu, i vrlo brzo bi ih prozreli. Opet bi služili za sprdnju po celoj Srbiji, a propagandi partizana dali bi oružje ruke. Ovako, ako to rade „domaći stručnjaci”, uspeh je, verovali su, neizbežan.
Začinjene istine
Za rukovodioca stanice određen je poručnik Rajntgen. Kisel mu je predočio da je tajnost najvažnija i da će on samo da se bavi tehničkim delom. Sve ostalo nije njegova briga. Jedino je važno da podaci ne procure, i da se nigde ne čuje da postoji neka radio-stanica.
Poručnik je odmah smislio kako će i šta će. Da bi što manje lica bilo upućeno u celu stvar, emisija će biti emitovana preko kratkotalasne radio-stanice u Zemunu, nazvane „Radio-stanica partizanskih odreda Jugoslavije”. Toliko se zagrejao za Kiselov plan, da je još iste večeri na talasnoj dužini 25,5 odjeknulo: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!”
Frekvencija je tako izabrana da bude nešto manja od one Radio Beograda. Vreme početka emisija poklapalo se sa završetkom redovnih večernjih vesti legalne stanice. Još u prvoj emisiji slušaoci su pozvani da prate emisije partizanske stanice koja će ih obaveštavati o najnovijim događajima i koja će im jedina prenositi istinite vesti.
Sve te istinite vesti i direktive poticale su pravo iz Bećarevićeve kuhinje. A odakle bi drugo? Pomagao mu je i policajac Stevan Sterić, koji je izabran i za spikera. Pre nego što bi sastavljali vesti, pomno su proučavali zaplenjeni partizanski materijal, letke, proglase, čak i predratne partijske i sindikalne listove. Sve to im je omogućilo da usvoje rečnik i način obraćanja uvrežen među partizanima.
Na početku su obično davane vesti. Manjim delom s Istočnog fronta, a većim o borbama partizana u Jugoslaviji. Sve su sastavljane na osnovu pravih izveštaja dobijenih od vojnih i policijskih komandi u toku dana. Navođeni su stvarni uspesi partizana, ali „začinjeni” vestima o pobedama partizana u krajevima gde uopšte nije bilo borbi. Ove potonje su posebno veličane kako bi se slušaoci iz tih krajeva uverili kako partizani izmišljaju sukobe, pa i pobede.
Davana su uputstva grupama odsečenim u tim borbama, pozivi izgubljenim partizanima, a posebno su isticani spiskovi poginulih. Sve strogo zaverenički, navođeni su samo inicijali. Osuđivani su dezerteri, prozivani seljaci koji nisu pomagali borcima, lekari koji sede u gradovima, dok partizanski ranjenici „umiru ucrvljalih rana”.
Najbolja ilustracija je sačuvan transkript emisije od 1. novembra, koji je objavio Branislav Božović. U jeku ofanzive javlja se da su seljaci zatvarani i strahovito mučeni. London javlja da je situacija u Rusiji vrlo ozbiljna, Nemci su blizu Moskve, ali svi veruju u pobedu sovjetskog oružja. To je onaj Bećarevićev govor između redova. Dalje u emisiji javljaju o strahovitim odmazdama zbog sabotaža. I zato sabotaže moraju da se obustave. Pa malo povika na snage Draže Mihailovića, čije snage prelaze na nemačku stranu. Onda, na kraju, kulturna rubrika. Osuđuje se antikomunistička izložba u Beogradu, koja je plod „podjarmljivačkog buržoaskog društva”. Rečnik je bio odgovarajući, nema šta. I na samom kraju: „Istrebite izdajnike, smrt fašizmu, sloboda narodu!”
I Nemci poverovali
Idila je trajala gotovo mesec dana. Stizale su vesti da pojedine jedinice pod utiskom od emisija dezertiraju. Bećarević je od nekog uhapšenog omladinca saznao da je njegova grupa slušala baš to. A stručnjaci iz „partizanske” radio-stanice nisu mirovali. Kisel je došao na zamisao da naprave radio-dramu kako bi sve slušaoce uverili da je na toj frekvenciji prava partizanska radio-stanica.
Onda je jedne večeri spiker bio vrlo nervozan. Dok je izjavljivao da partizani nemaju nameru da napuste ni pedalj oslobođene teritorije, glas mu je zadrhtao. Slušaoci su odjednom začuli pucnjavu koja se pomešala sa glasom spikera. Još nekoliko eksplozija, i emisija je naglo prekinuta. Usledila su dva dana tišine. Treće noći, ponovo se začuo glas spikera, koji je objasnio da prethodnih noći nije bilo emisija zato što je stanica iz „tehničkih razloga” morala da promeni položaj.
Bećarević je ubrzo shvatio da, ako hoće da mu se veruje, okupatori moraju da se časte sočnim nadimcima. Domaći izdajnici još više. Tako su Turner i Kisel postali krvnici i krvoloci, Jovanović i sam Bećarević podrepaši. Jedino se Beme neko vreme dvoumio, nije mu bilo baš milo da ga psuju preko vlastitog radija. Ali pristao je, pa se ubrzo pretvorio u zlotvora.
Osnivači stanice bili su oduševljeni postignutim. Agenti su išli po gradu i kleli se da maltene iza svakih vrata čuju emisije. Ipak, ubrzo je došlo do nevolja, nije se znalo šta je istina, a šta laž.
Vojni izveštaji počeli su da se pune podacima plasiranim preko ove radio-stanice. Tako je nekoliko nemačkih akcija propalo, pošto njihovi obaveštajci nisu znali da se radi o friziranim podacima.
Dešavalo se da, prateći emitovane izveštaje, potere šalju u krajeve u kojima partizana nije bilo ni od korova. Neobavešteni doušnici su Specijalnoj policiji svako malo javljali o ljudima koji slušaju „zabranjeni” radio. Na kraju, prijave su toliko uzele maha, da je stanica počela da guši policiju.
Onda se oglasio i Vrhovni štab NOP. U užičkoj „Borbi”, koja je počela da izlazi na slobodnoj teritoriji, izlazili su tekstovi o lažnoj radio-stanici. Sredinom novembra začuo se i glas prave partizanske radio-stanice. „Slobodna Jugoslavija” emitovala je program iz SSSR, a jedna od prvih vesti je bila upozorenje na lažnu beogradsku stanicu. I to se nastavljalo svakog dana, u svakoj emisiji. Ubrzo je i Kisel otišao kod novog zapovednika Srbije, generala Badera, koji je početkom decembra ukinuo „partizansku” stanicu.
Posle šest meseci, Nemcima je opet pao na pamet sličan poduhvat. Kisel ih je odbio, pošto su za propagandu bili zaduženi isključivo ljudi Vermahta.
Autor: Nemanja Baćković
Ilustrator: Zoran N. Đorđević,
Zabavnik
