Izvor: Politika, 19.Dec.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pusto i gluvo
Kuće oronule u zemlju tonu. Njive zauzela šuma
„Papratna polako silazi u grad, u fabrike. Video sam mnoge fabričke radnike i radnice, mnoge kojima je to teško. Video jednestrašne oči. Ne, za njih nije fabrika, Seljak industrijski radnik po psihologiji ostaje seljak. Sve njih nešto vuče gore u brda...”Tako je 1962. pisao pesnik Rade Tomić.
Dvadeset drugog maja 2010. idemo u Papratnu, rodno selo pesnika, sa Zoranom Vučićem dobitnikom nagrade koja nosi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << imeRadeta Tomića. U kolima nas četvoro. Knjaževac, Trgovište, D. Kamenica, G. Kamenica... Nigde da vidimo čoveka. A pored Timoka umesto kukuruza vijore se zastave topola. Dođemo u Papratnu. Gluvo. Kuće oronule u zemlju tonu. Njive zauzela šuma. A njiva ti je k’o i žena, treba stalno na njoj, i oko nje, da posluješ. Fotografišem pesnikovu kuću, napuštenu i zapuštenu. Slikaj, iduće godine nećeš imati šta da slikaš. I kuće se od tuge i samote raspadaju... Takvih je kuća mnogo u Srbiji. Eto, to su pre pola veka videle strašne, uplašene, oči seljaka koje su silom vodili da dobrovoljno pevajući idu u fabrike. Papratna pusta, u Repušnici nikog... k’o da je čuma srpska sela pomela. Crnom metlom, komuništičkom. Otišli, u grad da se tamo usreće, dočekaju pod starost kazan. Misliš da su mogli da ne idu? „Neće petao na svadbu, kazivao je moj otac, ali ga odnesu, u korpi. I to pečenog”.
O tamanjenju srpskog sela ostavio je roman Mladen Markov „Isterivanje boga”, pisao Ivan Ivanović „Arizani”, Dobrilo Nenadić napisa „Kišu”, ali Ariljci se naljutiše jer oni su bolji, lepši i pošteniji nego u knjizi. „Učeni” izbaciše programski iz lektire „Prvu brazdu” Milovana Glišića, tema seoskog života i sela posta tabu tema, jer selo je zaostalo, šta će nama selo, hleba ima u pekarama, mleka u tetrapaku, stići će (i stiže) ,,Mekdonals” i u našu varoš, valja pisati o gradu. Niko se ne pita da li nam preko te hrane ubrizgaše neki biološki čip pa ne znamo više šta radimo nit’ šta nam valja činiti? U grad, u grad... A, o izumiranju sela „Politika” 12. februara 2006. piše: „Na vlasinskoj visoravni, u selu Gornje Romance i u susednim mahalama, u kućama su naišli na ljude koji su umrli pre više meseci... od dobijanja batina od sina, majka svoj život okončala samoubistvom”.
(Veliki brat lukavo namignu sinu naroda, onom koga kako reče pesnik, „majka više ne rađa”.)
Sve je počelo davne 1945. Počeli programski da seku granu na kojoj se sedelo. Domaćini su kao kulaci žigosani, neki streljani, formirane su radne zadruge, nije išlo, onda su rasformirane. Ajd’, Jovo ponovo. Zatim usledi otimačina zvana otkup. Trebalo je hraniti gradske žitelje.
Veliki brat je sve to gledao izdaleka, nutkao lilihipe, hranio iluziju, temeljio utopiju. Trebalo je seljaku skinuti kapu petrovaču, iz glave isterati „za kralja i otadžbinu”, odvuđi ga sa svoga. Onaj što je smislio taj program, velike je škole marifetluka završio. Seljaka rođenog da ore i kosi treba saterati u grad, u stupicu zvanu soliter... Nas decu su tada prutom savetovali.Uči da se ne mučiš, da se zaposliš. Da izađeš iz opanaka... Iz zabitih sela išli su đaci željni znanja s nadom da će im znanje pomoći da srećnije žive. Kad posle iz grada dođu u selo zapanje se kada vide kako su putevi i dalje blatnjavi, kuće se zgurile, roditelji zgrbili i obezubili.
Potpisnik ovih redova sve češće beži iz carskog grada Niša u rodnu Trešnjevicu. Izađe na brdo, gleda sve praznije selo, dovikuje se sa oblacima, viče, zove. Koga? Uzvikuje svoje ime: Miroslaveee! Ali pusto i gluvo, niko da se poznom povratniku odazove.
*Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici
Miroslav Todorović
objavljeno: 20.12.2010
