Izvor: B92, 19.Jan.2014, 14:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Progonitelji mog oca moraju da prihvate odgovornost

Bez obzira na to da li je ključni svedok Milorad Ulemek Legija ili neko drugi, važno je da se dođe do istine, kaže Jelena Ćuruvija Đurica. Ćerka ubijenog novinara kaže u intervjuu za Politiku da će na sajtu Fondacije „Slavko Ćuruvija” uskoro će biti objavljen konkurs namenjen lokalnim medijima, čime će ova nova institucija praktično početi s radom.

Da li ste uoči hapšenja osumnjičenih za ubistvo vašeg oca imali informaciju da će se to desiti? >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<

Nisam. Komisija Vlade Srbije za istraživanje ubistava novinara je radila u tajnosti, bile su neke priče da se kreće s tim, svi smo čekali da vidimo da li će ovog puta nešto zaista biti. Znate kako, posle 14 godina obećavanja, a posebno pred svake izbore, nisam nešto posebno obraćala pažnjuniti verovala. Međutim, ovog puta, ispostavlja se, uz rad komisije Verana Matića u koju su mnogi u početku sumnjali, bilo je polemika – zašto ona postoji, da li je uopšte potrebna ili ne, ovog puta se došlo dokonkretnog početka rasvetljavanja tatinog slučaja, hapšenja osumnjičenih.

Da li zazirete od toga što je Milorad Ulemek Legija važan svedok u tom slučaju, imajući u vidu krivična dela za koja je osuđen i njegovu biografiju?

Činjenica je da su se u našij zemlji dešavale razne strašne stvari u prošlosti, ubistva i progoni, i da su to radili oni koji su bili podržavani od strane vlasti u to vreme. Tako da ne mogu da imam otpor prema tome jer to je prosto deo našeg života, nisam imala iluzija da je tatu ubio bilo ko drugi nego sama država. Ako će Milorad Ulemek Legija da kaže istinu i ukaže na dokaze o logistici i organizovanju tatinog ubistva, šta ja tu mogu? Bez obzira na to da li je reč o njemu ili bilo kome drugom. Ono što je od krucijalne važnosti je da se dođe do apsolutne istine ko su učesnici.

Da li ste tokom minule decenije i po bili upoznati s naporima policije na rasvetljavanju slučaja?

Nismo uopšte obaveštavani, ni moja porodica ni ja. Pod porodicom mislim na mog brata, mamu i strica.

Nije bilo poziva, da vam kažu radimo na rasvetljavanju zločina, ali problemi su u tome i tome...

Ne. Jedino smo neposredno posle tatinog ubistva saslušani, došla su dvojica policajaca u našu kuću i pitali nas neka besmislena pitanja, u smislu šta mi mislimo ko je ubio našeg oca, to je trajalo 20 minuta i to je to.

Gde vas je zatekla vest o ubistvu oca?

Tog dana bila sam u Ateljeu 212 na prislavi Uskrsa, dakle u neposrednoj blizini mesta gde je tata živeo i gde će nešto kasnije biti ubijen. Mi mladi glumci držali smo tanjire sa ofarbanim jajima i služili goste. Srela sam tatu koji je tada krenuo u šetnju, bilo je rano popodne oko jedan ili dva sata, i tu smo imali kratak dijalog da li ću na ručak s njim ili ne. Ja sam otišla kod mame na ručak, tako da me je tamo zadesila vest, naša komšinica je čula to na radiju pa je dotrčala da nam to javi.

Šta se dešavalo kasnije tih dana?

Moja mama, brat i ja smo imali godinu i po dve ozbiljnog trilera, svašta se dešavalo. Od toga da nas je policija i dalje pratila, da su u moje društvo ubacivani ljudi iz DB-a da oslušnu na koga sumnjamo, što sam saznala nekoliko godina kasnije, do toga da nas je Branka Prpa tužila za tatinu imovinu, dokazujući vanbračnu zajednicu i to dva meseca posle tatine smrti. Neki novinari su pokušavali da utiču na nas da im predamo „Dnevni telegraf”. Na moje pitanje da li su hrabri da ga vode kao što ga je tata vodio, oni su mi odgovorili: – Pa, znaš, morali bismo da se malo savijemo... Tatino obezbeđenje je, uz pretnje, tražilo novac koji im je navodno dugovao. Tako da je naš život sledeće dve, tri godine bioizuzetno stresan, doživeli smo strašno loše stvari.

Da li je vašoj porodici neko nudio informacije o zločinu?

Ne. Ja sam svedok tog vremena, živela sam s tatom 23 godine, aktivno sam poslednjih meseci njegovog života učestvovala u tim zbivanjima oko njega, tom progonu... Niko se nije bavio razrešenjem ubistva, već su se svi bavili time kako da ga rastrgnu na komadiće, da svako uzme svoj deo kojim će mahati. To je trajalo jedno tri godine, zatim je vlast pominjala njegovo ime pred izbore i – to je otprilike to. Niko se suštinski, osim pojedinaca, nekoliko kolega koji su tada i sada imali dobre motive za to, nije bavio rasvetljavanjem ubistva.

Da li je vaš otac osećao opasnost koja mu preti?

Mi smo je svi osećali, otkako je prvi put osuđen „Evropljanin” u oktobru 1998, opasnost je vrebala na svakom koraku. Primećivali smo da nas prate, znali smo da nam se prisluškuje telefon, da je tata dobijao pretnje, onda su novine uništavane, upadali su usred noći u redakciju da plene inventar, suđenja, ti procesi, počinjali su ujutru, uveče u 23 sata se završavali a usred noći su dostavljane presude. Sve je išlo ka tome... Ako je bilo ko drugi zaboravio, ja sam živi svedok šta se dešavalo sedam meseci pre ubistva i kakva se atmosfera stvarala. Svakodnevno su mu u medijima stavljali etiketu da je izdajnik, da bi nekako došlo do toga da je potpuno legitimno da se likvidira „izdajnik” ove zemlje. On je te atmosfere naravno bio svestan, ali je na moje pitanje: – Zašto ne odeš i ne skloniš se kao što su neki drugi uradili, rekao: – Kapetan ne napušta svoj brod. To je jedna od njegovih karakternih osobina, on je bio vrlo ponosan i principijelan čovek, nije hteo da odustane od svog integriteta po cenu života.

Da li ste razgovarali o zbivanjima u tom periodu, kako je doživeo početak sukoba na Kosovu?

Vodio me je na razne demonstracije, volela sam da dolazim u njegove redakcije, bila sam deo „Dnevnog telegrafa”.Nije nikada podržavao rat niti bilo koji sukob na ovim prostorima. On je bio primer iskrenog i pravog patriote, u najpozitivnijem smislu te reči, čoveka koji je voleo ovu zemlju i borio se za nju. To se vidi kroz otvoreno pismo Slobodanu Miloševiću koje je napisao s Aleksandrom Tijanićem, koje po meni treba da pročita svaki građanin ove zemlje.Moćiće da se pročita na sajtu fondacije. U njemu se ukazuje, po tačkama, na koji način je Miloševićeva vladavina uništila ovu zemlju i kako da se zemlja ponovo digne na noge. Imam potrebu da kažem da je on voleo svoj narod, svoju zemlju, želeo je da bude uređena tako da su slobode medija potpuno normalna stvar.

Kako je doživeo rat s NATO-om, početak bombardovanja 1999. godine?

Bilo mu je veoma teško, on je početkom decembra 1998. godine govorio pred Kongresom u SAD, tada je kritikovao njihovu vlast, odluku da se bombarduje Srbija. Nije podržavao bombardovanje, naravno. Viđali smo se početkom bombardovanja, svakodnevno smo komunicirali. Evidentna opasnost je bio taj članak u „Politici Ekspres”, koji je pročitan na RTS-u. Koliko se sećam, tata je iz krugova vlasti dobijao poruke da ne mora da se brine, da to nije ništa ozbiljno, da se neće ići na likvidaciju ili zatvor, on je, sa svoja dva novinara, u tom trenutku bio osuđen na pet meseci zatvora zbog pisanja „Evropljanina”. Danas su akteri razrešenja tatinog ubistva upravo oni koji su bili akteri u progonu koji je prethodio ubistvu. Kao što je došlo vreme da se pojavi politička volja da se počne s rasvetljavanjem tatinog ubistva, tako smatram i da je došlo vreme da se kod njih pojavi i lična volja, da se oni suoče sa svojom ličnom odgovornošću kada je tatin progon u pitanju. Likvidacija je kruna, pik na jedan ceo period. Zahtevam da se malo pozabavimo time, ne treba se zadovoljiti time da se nađu nalogodavci i ubice, što je naravno izuzetno bitno, ali smatram da se ni ovo ne sme zaboraviti ili zanemariti.Ti ljudi, glavni akteri tada i sada, morali bi da pokažu spremnost da se suoče sa sopstvenom prošlošću i da pokažu prihvatanje odgovornosti za svoja dela. To mogu, ako zaista hoće, da urade kroz neka vrlo konkretna dela koja pokazuju njihovu podršku ubijanju cenzure i autocenzure u medijima danas. Jer to što se tati dešavalo tada se ustvari dešavalo celoj novinarskoj profesiji.

Kako je saopšteno, naređenje za ubistvo vašeg oca je stiglo iz vrha tadašnjeg Resora državne bezbednosti. Da li verujete u to?

Na konferenciji za novinare u Vladi Srbije objavljeni su podaci kojima se raspolaže u ovom momentu, tako sam shvatila, a da za sada dokaza do vrha te piramide nema. Eventualno, može se desiti da neko od svedoka kaže ko je na vrhu piramide tog zločina.

Bilo je, kao i ranije, polemike da li je motiv ubistva politički ili lični?

Pretpostavljam da je kombinacija toga, da nije crno-belo, kao uostalom i uvek u životu. On je optuživao tadašnju vlast. Kada je to došlo do vrhunca, kada su lično Mira Marković i on pričali o tome, kada je rekao „ako nastavite ovako visićete na Terazijama”, što nije bila lična pretnja, već je rečeno u smislu – kako vladate ovom zemljom neće vam se oprostiti, što se i ispostavilo. Prepričavao nam je taj razgovor, da li se to stavlja pod lični ili politički motiv, svejedno je. Bio je ponosan što je kao novinar mogao da Miri Marković to kaže u lice. Naravno, bio je svestan opasnosti, ali to je deo njegovog karaktera, smatrao je da je zadatak vlasnika novina i urednika da kaže vlasti ono što misli. To je bio njegov posao, to je ispravan način na koji mediji treba da funkcionišu.

Nastavak na B92...