Izvor: Blic, 08.Dec.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča važnija od istorije
Priča važnija od istorije
Kao romanopisac često sam pljačkao pripovedača u sebi. Otimao od njega. Cenkao se sa njim... U svim mojim romanima naćićete ono što se u književnosti zove 'umetnuta priča'.
Dakle, kao pripovedač pokušao sam da na neki način izravnam dug sa sobom kao romansijerom - rekao je, između ostalog, Goran Petrović na nedavnoj promociji svojih sabranih dela kao i knjige priča 'Sve što znam o vremenu' u kojoj su okupljene pripovesti ovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << autora rasute po godinama i izdanjima ('Narodna knjiga').
Komentarišući za 'Blic' činjenicu da je jedan od onih pisaca koji u svojim delima govori i o tome koliko ljudska mašta i iluzija mogu određivati realan život, a priča nadmašiti istoriju, Goran Petrović kaže: 'Književnost je jedna vrsta odraza onoga što zovemo stvarnost. Zapravo, reč je o odrazu, koji ponekad realno odslikava stvari a ponekad ih izobličava ističući neke detalje ili umanjujući neke druge. Ta igra ogledala je nešto što mene uzbuđuje. Ona je takođe nešto što i meni samom koristi da se snađem u svetu realnosti. A priča može nadmašiti istoriju upravo kroz tu igru ogledala.' Pre 14 godina napisali ste priču 'Sve što znam o vremenu - uputstva za lakši život'. Da li se danas ta uputstva menjaju, odnosno nije li i težina življenja dobila nove dimenzije?
- Teško je praviti poređenja tih perioda pogotovo zato što su u međuvremenu bile godine kakve su bile. Zbilja nisam očekivao da će biti takve. Ali, postoji nešto u poetici te knjige što opravdava čitavu stvar. Naime, u njoj se nalaze ključni motivi i tačke koji potom rastu u mojim knjigama nastalim kasnijih godina. Postoji i ugao koji se uistinu nije promenio iako je taj pripovedač sada ima daleko više i književnog i životnog iskustva.
Šta karakteriše taj ugao, odnosno vas koji govorite iz njega?
- Između ostalog, verujem da je to onaj ugao koji se u 'savetima za lakši život' naziva detinje mesto. Znači, ugao nekoga ko je sačuvao u sebi jednu vrstu žmirkanja i neverice kada je u pitanju realan svet. Neki put je ta neverica izazvana onim što taj svet nosi u pozitivnom smislu a nekad i onim što ima negativni predznak. Koji i kakav predznak ima sadšnji društveni trenutak? Kako gledate na zbivanja na političkoj sceni?
- Bojim se da u ovome što nazivamo trenutkom ja zapravo vidim vekove. Hoću da kažem kako imam utisak da se kod nas vrlo često sve ponavlja, i biva varirano na ovaj ili onaj način. Tako da ono što bi se moglo sabrati zapravo se svodi na ponavljanje. Evo uskoro će dve stotine godina srpske državnosti, ili se makar tako računa od 1804 godine. Naravno da se mnogo toga promenilo; i društvo i država su imali svojih uzleta ali su se često vraćali na početak kao u nekoj vrsti začaranog kruga. Pišete dramski tekst za centralnu proslavu dvestogodišnjice srpske državnosti u Orašcu 2004. godine koji će režirati Kokan Mladenović...
- Trenutno dovršavam taj dramski tekst koji će biti postavljen u Orašcu na Sretenje. Sada sam u fazi onoga što zovem 'fino štimovanje'. Dakle, instrument je tu, žice su tu, samo treba još malo zategnuti čivije. Koliko ima ženskih likova i koliki je njihov značaj?
- Što se ženskih likova tiče, na žalost nema ih mnogo. Jer sam u tom tekstu pratio zapravo dve stotine godina istorije. Istorija srpskog naroda je takva kakva jeste i u njoj nije bilo mnogo mesta za žene. Naravno, to ne mora biti opravdanje za mene kao tekstopisca, ali jeste jedna vrsta objašnjenja. Nije mi bilo lako pisati takav tekst pogotovo za takvu priliku i takvim povodom. Jer, u tim okolnostima svaki tekst ima više dimenzija nego što inače ima. Donosio mi je priličnu muku dok sam ga radio, između ostalog i zato što sam morao da pratim neke tačke koje zapravo jesu uporišne, ali jesu i tužne. Ali, povremeno mi je donosio jednu vrstu zadovoljstva jer mi se čini da sam, makar s vremena na vreme, pronalazio meru kakva je primerena. Tatjana Nježić
