Izvor: Blic, 28.Nov.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predstave su rediteljeva lièna karta
Predstave su rediteljeva lièna karta
Poznati jugoslovenski reditelj, Nikita Milivojeviæ, dobitnik brojnih priznanja, nedavno se, za mnoge neoèekivano, vratio iz Grèke gde je poslednjih godina stekao zavidnu umetnièku reputaciju. Ako je verovati grèkim agencijama i novinama njegovo poslednje rediteljsko ostvarenje Molijerov „Don Žuan", premijerno izveden poèetkom novembra, (što je inaèe njegova treæa režija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u toj zemlji), postigao je ogroman uspeh. Na premijeru je došao i reditelju èestitao i predsednik Grèke .
„Prvi put mogu da vas blagonaklono i „propuste" - kao gosta, drugi put ste na nešto oštrijem ispitu, a treæi put mogli bi reæi da veæ „ugrožavate" neki domaæi prostor. Zamislite, uostalom, da kod nas doðe neki grèki reditelj i tri godine dobija iznova novu i sve bolju priliku", kaže Milivojeviæ. Šta dalje?
- Trenutno pregovaramo o sledeæoj predstavi. Moguæe je da æu režirati u „Epidaurusu" što je naravno i meni još uvek neverovatno. To je zaista mnogo više od predstave - obred koji se igra pred deset hiljada gledalaca. Ako postoji nešto kao zajednièki rediteljski san, onda bi to možda bio „Epidaurus". Koji æete komad raditi?
- Ne znam taèno. Svakako grèku tragediju, meðutim o tome još uvek možda ne bi trebalo govoriti, sve dok to zaista ne bude sasvim sigurno . Ali da vas podsetim, pošto smo ovde uglavnom kratkih seæanja, da sam još 1993. u Beogradskom dramskom radio Eshila: „Sedmoricu protiv Tebe", prièu o zavaðenoj braæi, opsadi grada, o graðanskom ratu u stvari, i da bi kao reditelj zaista s pravom mogao da verujem da je „sve meðusobno povezano".
Nedavno ste u jednom intervjuu rekli da ne želite više da se vraæate, ni da režirate ovde. Saznali smo da ste po odlasku zatražili i boravak u Grèkoj . Zašto ste se, gotovo iznenada, vratili u Jugoslaviju?
- Pre svega morate da znate da pomenuti intervju NIN-u nažalost nije autorizovan. Da jeste, mislim da ni fotografije u njemu ne bi ostale iste, a kamoli tekst, no bolje je da sada ne širimo temu. Taèno je da sam od upravnika Nacionalnog teatra, gospodina Kurkulosa, tražio da mi pomogne u dobijanju boravišnih papira, i da mi je on pomogao, kao i to da nisam imao nikakvu želju više da se vraæam u Jugoslaviju. U Budvi sam se ovoga leta nakon poslednje predstave „Karoline Nojber" èak i pozdravio sa svojim glumcima … Razlozi za to su poprilièno komplikovani, i uglavnom neprijatni, tako da je bolje da ih se i ne priseæam. Ako baš bude trebalo, i o njima mogu jednom opširnije govoriti. Došao sam pre svega zato što me je, naravno, sve ovo što se desilo od 5. oktobra pa nadalje vrlo uzbudilo, i nisam mogao više da sedim tamo, nego sam odmah sutradan posle premijere stigao. Takoðe, postoje planovi i konkretni razgovori da možda budem direktor Drame Narodnog pozorišta. U sluèaju da do toga doðe šta æete preduzeti ?
-To je sve još uvek vrlo delikatno. Pre svega radi se o vrlo složenom poslu. Biti direktor Drame svakako nije nešto èemu bi reditelj trebalo da se naroèito raduje , mada je trenutak zaista poseban. Da bi bilo šta ozbiljnije uradili mislim da je jedan od osnovnih uslova da napokon zaživi Zakon o pozorištu, odnosno angažman po ugovoru. Dok to ne postane milje u kome radimo, sve ostalo æe manje-više biti isto kao i do sada. Poprilièno gužve se podiglo oko vaše poslednje predstave „Maksim Crnojeviæ"? Smatralo se da ste napravili kompromis kada ste ušli u taj projekat?
- Znate , kada ste reditelj u Narodnom pozorištu razne „guzve" vam vremenom postanu nešto što se podrazumeva. Potpuno istu prièu sam slušao i pre osam godina kada sam došao u Narodno pozorište. I mnogo bolji i pametniji od mene morali su kod nas isti kolaè da probaju, tako da sam se i ja navikao. Uostalom svako vidi on što želi - ili što može. A javne „istine" su, nažalost, uvek zanimljivije od onih tihih i skrivenih. Što se tièe „Maksima Crnojeviæa", budite uvereni da sam ja veoma ponosan na tu predstavu, i da je nemali broj onih koji od prvog trenutka prepoznaju u njoj sve ono što sam radio poslednjih godina, vide upravo ono što treba ... Da li je istina da su poslednje predstave „Maksima Crnojevica" posle Sterijinog pozorja bile otkazane i da ste kraj sezone doèekali sa nezvaniènim „otkazom", a zvanicnim neplaæenim odsustvom?
- Istina je, ali to je sada veæ prošlo, kao i toliko drugih stvari, i kako mi se èini sve to bi bilo najbolje da zaboravim. Došli ste u nacionalni teatar kada je na njegovom èelu bio Berèek, radili ste zatim i sa Bradiæem, a potom sa Simiæem. Može li se povuæi neka paralela?
- Sa moje taèke gledišta meðu njima nema naroèite razlike. Svi oni u Narodno pozorište nisu došli svojom odlukom, veæ su postavljeni, i svako je imao i neke druge ambicije koje se ne bi mogle nazvati baš pozorišnim. Uostalom upravnici prolaze a mi tamo ostajemo - pa nisu upravnici Narodno pozorište! I ako i sledeæi bude ponovo èovek kome pozorište ništa ne znaèi, za mene æe imati istu vrednost kao i njegovi prethodnici, ma iz koje partije da dolazi. Kako u tom kontekstu gledate na probleme sa (ne)funkcionisanjem vlada ili na raskole u DOS-u?
- Tek sam stigao i stvarno ne mogu odmah da prièam o tome. Uostalom, sve ove godine jedini pravi naèin za nas iz pozorišta da se bavimo politikom, bio je da da to radimo kroz svoje predstave. Predstave su rediteljeve lièna karta, sve ostalo je bacanje prašine u oèi. Koliko je poznato hteli ste da postavite jedan takav „politièki „ klasièan komad na sceni „Zvezdara teatra".
- Da, letos sam razgovarao sa Duškom Kovaèeviæem o jednom neobiènom „Hamletu". Ali u tom trenutku zaista je bilo teško i zamisliti sve ovo sada; tada je taj koncept imao sasvim odreðenu ideju, ali sada takva predstava više ne bi imala svrhe. Ne èini li vam se da razne predstave u novom kontekstu neæe imati svrhe?
- Naravno da nece. I trebaæe i tu mnogo što šta menjati. Svi oni koji su do juèe razmisljali kako je i „Crvenkapa" aktuelan komad samo zato što se u njoj spominje Vuk, moraæe svakako da se zabrinu.Oni pravi æe, kao i uvek, pronaæi svoj put. Tatjana Njeziæ
