Izvor: Politika, 08.Nov.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prave vrednosti
„Prenošenje” ispita ne treba da postoji. U celoj zbrci sa reformom univerziteta dobra stvar je što se sistem kreće u tom smeru. Studenti koji se protiv toga bune svesno ili nesvesno pokušavaju da povrate večito „besplatno” studiranje
Filozofski fakultet u Beogradu je jedna od najboljih stvari u Srbiji. Bizarnost činjenice da je od svih problematičnih institucija i organizacija baš on postao glavna meta protesta prevazilaze samo insinuacije u nekim medijima da profesori >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << fakulteta šalju huligane na obračun sa studentima koji blokiraju nastavu.
Primedbe i zahtevi studenata se u suštini svode na dve osnovne i povezane teze: da je studiranje preskupo i da je u osnovi nepravedno prema lošim studentima. Prvi problem se ne može rešiti sednicama i dekretima, a drugi problem ne postoji, tj. njegovo „rešavanje” samo bi uvećalo prvi problem.
Iako se državnim univerzitetima u Srbiji pripisivalo i pripisuje bezbroj mana, najveća i nesporna mana je prosečna dužina studiranja.Kao što je dobro poznato, na putu do diplome kod prosečnog studenta se javlja raskorak između formalno upisane godine i položenih ispita, tj. pojava da student sa sobom vuče ispite iz prethodnih godina. I takoreći svakog oktobra studenti zahtevaju da se taj problem reši spuštanjem uslova za upis, prelazak na budžet i (ili)uvođenjem dodatnih rokova.
Sva ta rešenja su dolivanje benzina na vatru. Ispitni rokovi, „prenošenje” ispita i apsolventski staž ne treba da postoje a svaki ispit bi smeo da se polaže samo jednom. To je proveren sistem polaganja predmeta u srpskim srednjim školama i na američkim univerzitetima koji jedini može da reši problem predugog studiranja. U celoj nepotrebnoj zbrci sa reformom univerziteta jedna dobrastvar je što se sistem kreće u tom smeru. Studenti koji se protiv toga bune svesno ili nesvesno pokušavaju da povrate večito „besplatno” studiranje, tj. život bez ikakvih obaveza koji se proteže u tridesete.
Pogotovo je tužno kada sa redovnim davanjem ispita kubure studenti Filozofskog fakulteta. Na Filozofskom fakultetu se ne uči ni statika ni anatomija ni – što mogu sa olakšanjem da posvedočim – elektronika. Ono što se nauči na Filozofskom fakultetu ima malu praktičnu vrednost i stoga psihologiju, filozofiju, arheologiju ili sociologiju treba da studiraju oni za koje je samo učenje zadovoljstvo. Onaj kojem je teško da se kao student potpuno posveti problemima npr. razvojne psihologije ili epistemologije, jednostavno je pogrešio fakultet – što nije ništa strašno ni tragično,naročito ako se shvati na vreme.
Kao bivši student Filozofskog fakulteta, za kojeg je već samo spremanje prijemnog predstavljalo uzbudljivu i sadržajnu avanturu, mogu da kažem da su mi dve godine koje sam tamo provela i dalje ostale u vrlo dobrom sećanju po otvorenoj razmeni ideja i ozbiljnosti intelektualnih sadržaja.
Naravno da nije sve bilo idealno: tu su npr. bili jedan greškom neocenjen ispit, otvorena netrpeljivost profesora koji se u svojoj knjizi žalio tj. hvalio kako ga je devojka molila da je ,,nauči da misli”, sporadični slučajevi drastične nekompetencije i (kako se pokazalo kasnije) hronična zastarelost sadržaja. Svejedno, posle bezmalo decenije provedene na odeljenjima za psihologiju i filozofiju na tri vrhunska univerziteta u SAD moj u osnovi pozitivan, pa donekle i sentimentalan odnos prema Filozofskom fakultetu se nije mnogo promenio.
Filozofski fakultet se zaista donekle razlikuje od analognih (vrhunskih) institucija u svetu tj. SAD. Ali ne moramo da zalazimo u sferu zlatnih viljušakai najstarijeg naroda da bismo priznali da nisu baš sve razlike nužno na njegovu štetu. Na primer, Filozofski fakultet je ideološki manje homogen i kao rezultat, manje konformistički od odeljenja društvenih nauka na mnogimelitnim univerzitetima na kojima se odnos glasača Demokratske i Republikanske stranke kreće i do sto prema jedan. Koliko god se žalili na uticaj stranaka na državne univerzitete, takva drastična homogenizacija mišljenja ne postoji.
Iako i na Filozofskom fakultetu, kao i u Srbiji generalno, postojipritisak političke korektnosti ona zasad nema idejni monopol. S druge strane, jedan moj profesor na Kolumbiji senaljutio kad sam pomenula tezu (koju sam prvi put čula na vežbama iz psihologije ličnosti u Beogradu) da je uticaj vaspitanja na razvoj ličnosti ograničen. Jedan čuveni profesor sa Harvarda (u međuvremenu otpušten zbog lažiranja podataka) mi je napisao „you will have a miserable life” (život će vam biti tužan)zato što sam, između ostalog, dovodila u pitanje njegovo insistiranje na pravima životinja; treći profesor mi je na završnom radu iz političke filozofije u kojem sam ukazala na sličnosti između Djuia i Berka stavio komentar ,,sad si otkrila ko si”.
Srpsko javno mnjenje nema jasne vrednosne i činjenične orijentire, i jako lako pada u krajnosti: prvo umišlja veliki istorijski značaj i svuda vidi velike talente i potencijal da bi već sledećeg trenutka pljuvalo po svemu i pristajalo na svaku besmislicu ne bi li se ugrabila mrvaodobravanja. U tom klackanju između krajnosti polako se izgubio osećaj da u Srbiji ipak postoje stvari koje i bez histeričnog ulepšavanja vrede.
doktor psihologije
Željka Buturović
objavljeno: 09.11.2011
