Izvor: Blic, 17.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Postali smo muzički epicentar
Postali smo muzički epicentar
Danas će, prvi put od osnivanja, Beogradska Filharmonija slavu Svetog Jovana Damaskina dočekati van svoje kuće na najstarijem beogradskom trgu. Zgrada Filharmonije u fazi je rekonstrukcije čiji se završetak očekuje u junu sledeće godine na osamdesetogodišnjicu postojanja. Ako je u prvoj sezoni koju je vodio kao direktor, inače pijanista, Ivan Tasovac, posvetio programskoj i duhovnoj obnovi ove institucije, elitni orkestar domaće klasične >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << scene ove godine našao se pod bukvalnom građevinskom rekonstrukcijom koja, mada obeležava sezonu, ne umanjuje njen programski i izvođački kvalitet.
'Rekonstrukcija će sigurno biti završena na vreme. Kada ste direktor i kad je reč o građevinskim radovima, glavna stvar koju morate činiti je da u rano jutro dođete na gradilište i vičete kako 'sve kasni i da ništa ne valja!' Ipak, povremeno kompletna gradnja izgleda mi kao- 'mišn imposibl' - kaže Ivan Tasovac za 'Blic' tokom razgovora u nedavno takođe građevinski i duhovno rekonstruisanoj 'Srpskoj kafani' Kako elitni orkestar domaće klasične scene funkcioniše 'pod rekonstrukcijom'?
- Psiholozi kažu da među najstresnije situacije u životu - posle smrtnog slučaja, razvoda - spada i gradnja kuće ili renoviranje stana. U ovom trenutku vrši se potpuna građevinska rekonstrukcija zgrade Filharmonije a mi smo 'interno raseljeni orkestar'. Nisam baš plašljiv, ali sam se u jednom trenutku prepao činjenice da bez adrese dočekujem umetnike iz 22 zemlje sveta i vodim sezonu od šezdeset koncerata. Ipak, sve se, nekako, uhodalo pa sa optimizmom očekujem da će se BF, 13 juna, na proslavi osamdesetogodišnjice Filharmonije u novom prostoru prikazati kao najbolji domaći orkestar svetskog kvaliteta. Lakše je živeti 'pod rekonstrukcijom' sa mišlju da će Beograd dobiti adekvatno akustičnu, adaptabilnu salu od 250 do 500 mesta, u zavisnosti od programa, koja će, nadamo se, biti istovremeno i najkvalitetniji mogući tonski studio.
Smatrate li da rekonstrukcijom zgrade društvo najzad misli na Beogradsku Filharmoniju?
- Muzičari filharmonije nemaju adekvatne uslove za rad već dvadeset-trideset godina. Pronašao sam tokom selidbe dokumenta iz 1971, pisma Živojina Žike Zdravkovića, tadašnjeg direktora Filharmonije u kojima ukazuje na loše uslove za rad, o nedovoljnom finansiranju elitne institucije i na osnovu njih sam dobio bolji uvid u kontinuitet lošeg odnosa društva prema Filharmoniji i neosmišljenog odnosa onih koji drže kasu. Na prvi pogled, sada smo neke stvari uspeli da razrešimo, umetnički kvalitet orkestra sa maestrom Lajovicem, visoke je evropske klase, rekonstrišemo zgradu... Optimisti smo da će se i primanja muzičara u Filharmoniji postati adekvatna njihovom izvođačkom kvalitetu i programskoj koncepciji koju je ove godine podržala čak i kritika. Nadamo se da će se od juna plate toliko podići da će muzičari i menadžment uključujući i direktora moći da prežive barem do petnaestog u mesecu. Najnovija istraživanja pokazuju da čovek može da izdrži tri dana bez vode, a negde oko dve nedelje bez hrane tako da ne bismo smeli da idemo ispod toga. Da li bi domaća kultura uopšte i opstala da nema donatorstva kulturi privrženih stranaca u gradu koji to rade legalno u okviru institucije 'kulturnih centara'?
- Povremeno se i sam pitam zašto se zovemo Beogradska Filharmonija kad bi objektivno, u ovom trenutku mogli da se zovemo Japanska filharmonija sa sedištem u Beogradu, obzirom da smo dobili jednu veliku donaciju od japanske vlade od skoro 500.000 evra u instrumentima!? Mogli bismo biti i Francuska filharmonija obzirom na odnos sa ambasadom Francuske, ambasadorom koji je istinski ljubitelj muzike, i njihovim Kulturnim centrom. Mogli bismo biti isto tako i 'Norveška filharmonija' zbog pomoći koju nam pruža ambasada Norveške. Podrška ovog grada Filharmoniji najviše se svodi na onu - geografsku! Nalazimo se ovde pa se zato tako i zovemo. Kad je reč o državi na nivou prošle godine imali smo trideset posto pokrivenih troškova i sezonu za pamćenje! Šta bi bilo da primenimo staru srpsku poslovicu: koliko para toliko muzike? Ne smem ni da pomislim. Kakav je, po vama, status klasične muzičke scene u gradu? Postoji mišljenje da je bogata koncertna sezona zapravo prosečnog umetničkog kvalietata.
- Drago mi je da je neko primetio da je Beograd prepun koncerata i delim mišljenje da je reč o 'prosečnim koncertima' ali u tome ne prepoznajem programsku koncepciju Filharmonije. Uspeli smo da kao institucija postanemo epicentar muzičkih zbivanja.
Protiv sam toga da neko mora da sluša klasičnu muziku zato što je neko rekao da je to O.K. Neodoljivo me podseća na varijantu pretplate po kojoj gledao ne gledao RTS moraš da platiš. Stvar je slobodnog izbora šta će čovek slušati, čitati, gledati; ne dopadaju mi se ti 'komesari' koji određuju ovo mora, ovo ne. Ne može se kvalitet kulturnog života prestonice gledati samo kroz elitnu festivalsku kulturu, nego je kriterijum kvalitet sezone. Zato bi neko trebalo da stavi prst na čelo i zamisli se o proporciji novca koji se odvaja za elitne festivale, odnosno one institucije kulture koje su prisutne cele sezone. Potpuno ste zanemarili svoju pijanističku karijeru. Da li vas to brine?
- Tri dana pre nego što ću postati direktor BF odsvirao sam svoj poslednji koncert u banjalučkim Banskim dvorima. Tom koncertu prisustvovao je i ministar kulture i posle koncerta smo razgovarali do sedam ujutro jer je došao da mi predloži rad sa Filharmonijom. Tada nisam znao da apsolutno neću imati vremena za rad. To me i brine i ne brine. Toliko sam se uželeo sviranja da onog trenutka kad mi se 'otvori vreme' i kad ponovo budem mogao da sednem s mirom za klavir, da ću muzici pristupiti na jedan drugi način. Iščekujem taj trenutak i nadam se da će mi Nova godina doneti to sat ili dva posvećenih samom sebi i instrumentu. Ne nedostaju mi koncerti već vreme koje čovek provede sam sa sobom.
Milorad Pavlović
