Izvor: Politika, 20.Jun.2011, 01:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Porodica bistrih potoka
Pre nekoliko dana objavljen je podatak da je država odlučna da naplati sve dugove od neodgovornog ili zaboravnog građanstva
U razgovoru za državnu televiziju, predsednik Tadić je rekao da je Srbija malo zakasnila. Zakašnjenja ima mnogo, i šef države nije stigao da pravi javne inventare svega što se nije dogodilo. Ali je objasnio da nas je omela kriza. Ipak, požurićemo, i okončati sve poslove od istorijskog značaja.
Ponekad je optimizam koji dolazi iz samog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrha vlasti lekovit i podsticajan. Ponuda razloga za dobre nade i jeste jedna od nadležnosti ljudi koji vode državu. Inače, ne bi bili tamo gde jesu. U principu, vlast se bira na osnovu onoga što je obećala, a pada pred opštim saznanjem da su obećanja bila samo bajkoviti san.
Predsednik je uz mnogo drugih objašnjenja našeg napredovanja i posrtanja još rekao da ne vidi mogućnost, ili da bi takva opcija bila mnogo gora po sve nas, ako sadašnja opozicija pobedi na sledećim izborima. Inače, nema govora o nekakvoj koaliciji DS–SNS. Razlike su, kaže predsednik, nepremostive.
Jeste malo nezgodno, Tadić je govorio kao ličnost koja u sebi sažima dve visoke funkcije: vodi i državu i vladajuću stranku.
Odmah su se naljutili naprednjaci, a ogorčenje je na svoj način pred javnost izneo Aleksandar Vučić, rekavši kako je ,,Tadić prošlost” a da on i Toma tek dolaze. Dobro, to baš nije sasvim tačno, bar što se prošlosti tiče. I Nikolića i Vučića pamtimo kao zle pare iz vlasti devedesetih. Ko je stigao da zaboravi, neka pogleda komplete zarobljenih novina, uredbu o zabrani slušanja stranih radio-stanica i druge pogubne ludosti koje je činila ondašnja klika.
Naravno da ohrabruje kopernikanski prevrat bivših radikala, pa je sigurno da o tome ko će formirati vlast ne odlučuje šef države nego rezignirani birački korpus Srbije. Više niko nije u stanju da obeća hleb za tri dinara, ili granice Srbije po Šešeljevom učenju. Izgleda kao da niko nije u stanju da obeća bilo šta što je verovatno.
Daleko ispod istorijskih vizija i borbe oko vlasti, nalaze se građani Srbije, od kojih sve više njih opstaje bez dokaza kako im to uopšte polazi za rukom. Mnogi će državni činovnici to stanje ponovo obrazložiti krizom, koja čak ni nas nije stigla da zaobiđe. Kriza je čarobni štap, opravdanje za sve i svakoga. Uvaženi ministri tvrde da je kriza već iza nas, neke njihove kolege da je na vrhuncu i samo što nije počela da prolazi.
U prethodnom zapletu, koji proizvodi svekoliku državnu sterilnost, društvenu konfuziju i masovnu građansku depresiju (osetan nedostatak radosti), kako reče jedan klinički psiholog, previše je protivrečnosti. U njoj se sreću dve vrste nemoći: državne administracije, koja je poistovetila sebe sa čitavim društvom, i građana, koji nisu u stanju da izađu na kraj sa takvom aždajom.
Pre nekoliko dana objavljen je podatak da je država odlučna da naplati sve dugove od neodgovornog ili zaboravnog građanstva. Milom ili silom. Ko ne plati takse, poreze, račune, može mu čak biti oduzet stan ili kuća gde svi ti papiri stižu, pa kad ostane bez ičega, neće morati ni da plaća. Podatak je više nego surov: samo u Beogradu na red čeka 1,8 miliona naloga za prinudnu naplatu.
Odakle tako zastrašujuća cifra? Recimo da među onima koji ne mare za dugove državi ima bahatih, neodgovornih i bandoglavih. Ima i bogatih koji ne plaćaju komunalije, na primer. Njima država staje na rep blokiranjem računa ili kako se već kreativni izvršitelji snađu.
Ali većina zaista ne može da plati. Lično poznajem bar desetak mladih porodica, sa jednim detetom ili dvoje dece, koje imaju mesečne prihode do 40.000 dinara. Jedna majka kaže: „Ako biram između komunalija i dece, uvek nekako izaberem da prvo podmirim devojčice, da ne trpe. Bojimo se istinske gladi. A onda kredit za stan. I tako se nakupi dug. A onda, dignemo ruke. Digli smo ruke, pa šta nam Bog da. Ako nam uzmu stan, idemo u Porodicu bistrih potoka!”
U najavljenom masovnom prepadu sudskih izvršitelja na sopstvene građane, svedoci smo fenomena bezizlaznog zatvorenog kruga. Ljudi gube posao ili ga nemaju, pa tako i sposobnost da redovno ili bilo kako plaćaju. Država, koja ih je dovela do bede, traži da ni iz čega plaćaju sve. Neko je došao na genijalnu ideju: da se zbog nagomilanih računa, od recimo 300.000 dinara ljudima oduzimaju i prodaju stanovi. Stiže nam nova kategorija beskućnika! Jer nagodbe ne može biti, većina porodica u narodu te pare nema. Ne zbog bankarske hipoteke, dom se otima zbog računa. I taj unosni posao je krenuo u nekim gradovima centralne Srbije, a uskoro će i u Beogradu.
Znam da je državna kasa prazna, pa je valja napuniti, bilo kako. Državnih službenika ima kao pleve, a novci koji se u budžetu zateknu, otiču bez traga. Bila je lane neka istraga pa je zataškana.
Zaista ne znam kako će se odbraniti ljudi kojima sudija u pratnji policije dođe da ga istera iz stana i oglasi „nepokretnost” na prodaju. Kako da se braniš protiv narodne vlasti? Krotko uzmeš ćebe ako ti ga ostave, pokupiš srećnu porodicu, pa u onu Porodicu bistrih potoka. I tek tamo, sa izvesnim kašnjenjem, počneš sa rešavanjem praistorijskih poslova.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 20.06.2011.
