Izvor: Politika, 24.Dec.2012, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Populizam i katarza
„Srbin više voli da vidi budžu u apsani, nego ’leba da jede!” (Misao vlasnika tezge na mirijevskoj pijaci)
Teško je u današnjoj Srbiji odrediti vrednosnu poziciju Aleksandra Vučića. Nema nikakve sumnje, njegova evolucija od mladalačkog fanatičnog ekstremnog vrludanja, do modernog, moćnog političara, sigurno nije bila bezbolna. Za dvadeset godina morao je da se reši svojih raznolikih i protivrečnih obličja.
Danas je Vučić negacija sebe sama iz najgorih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godina, i to je svakako dobro. Promena nabolje pod presijom argumenata kojima se ne može odoleti, ili čak dalekometne političke računice, jeste neka varijanta demokratske evolucije, a i potvrda da u političkim rodoslovima ne postoji prošlost lišena belih ili tamnih mrlja. Ako i postoji, takva prošlost nije politička.
Prvi potpredsednik srpske vlade, snažno je obeležio njen rad. U stvari, posao Dačićevog kabineta nekako je u Vučićevoj senci. Čovek je na sebe uzeo težak, ali populistički vrlo isplativ posao. „Srbin više voli da vidi budžu u apsani, nego ’leba da jede!” (Misao vlasnika tezge na mirijevskoj pijaci).
Da li se u toj uzgrednoj mudrosti nalazi bar deo odgovora na ključnu dilemu srpskog društva pri teškom posrtanju. Jednostavno, da li valja prvo pohapsiti sumnjive čije je bogatstvo u velikom neskladu sa njihovom poslovnom pameću? Ili u isto vreme, i pre svega, učiniti bar nešto da se zaustavi ekonomski sunovrat a Srbija konačno ne postane letargična zajednica ubogih siromaha.
Vlada možda pokušava da nam kaže da su te dve premise njene (nepostojeće) strategije, u stvari jedan te isti problem. Prosto rečeno, srpski bogataši uglavnom ne proizvode nego trguju, uglavnom se ne takmiče na tržištu nego dopuštenim špekulacijama dobijaju nedostižnu prednost. Izvor njihove moći je zatvoreni krug i nije moguć bez vlasti, bez koje nije moguća ni kontrola moći.
Ima procena da su očajno loše, dakle kriminalne, privatizacije ostavile bez posla više stotina hiljada radnika. Ovo nije apologija jednakosti po svaku cenu, niti deo utopijske bajke o društvu bez nepravdi. Ali je istina da su privatizacijama pauperizovani oni koji su inače imali najmanje i sada imaju još manje. Stvorena je i bedom ućutkana nova, vrlo heterogena klasa lumpenproletarijata, ljudi na granici gladovanja i usred teške, sudnje brige za opstanak. Tako opisani, oni su bez energije za bilo kakvu socijalnu pobunu. I bez nade da bilo kakav bunt može da ih izvuče sa praga narodnih kuhinja.
Valja se setiti da je u Srbiji više od 120.000 dece pothranjeno, a mnogi mališani dobijaju samo po jedan obrok dnevno.
Letargični proletarijat ne može biti zadovoljan samo istragom nepristojnog bogatstva srpske elite, koja je i pored sudbine Miškovića i dalje u jakoj simbiozi s političkim podzemljem.
Problem sa kojim se uhvatio Vučić mnogo je složeniji nego što se može videti u pojavnoj ravni. Jako je uznemiren najbogatiji sloj Srbije, koji u hapšenjima pokušava da vidi „nesigurnost” za domaći a i strani kapital. I u slučaju Miškovića i njegovih mogućih grehova postoje neslaganja i u vladajućoj oligarhiji, u stručnoj javnosti pa i pravosuđu koje će dati poslednju reč.
Bilo bi opasno ako politička moć koja stvara kadije kao tužioce i sudije, bude presudila svemu što je sporno. Ipak, nekako se moralo početi, a vlast (Vučić) izabrala je najrizičniji put: hvata najkrupniju ribu, pa se računa da će i sitniji primerci zaglaviti u tiganju ako se kapitalac nekako ne iskobelja.
Tabloidne licitacije o tome ko je iz političke sfere išao kod Miškovića po pare, kao da su malo okasnele. Izgleda da su išli svi, u nadi da neće biti prilike, a ni potrebe da gazda o tome govori.
I takvi platni spiskovi bi mogli da budu dodatni Vučićev problem. Suočiće se sa strašnim pritiscima da malo „olabavi”, pri čemu će njegova lozinka da „niko nije jači od države”, biti samo ponavljanje onoga što se inače podrazumeva. Osim ako ne postoji saznanje da je neko ipak jači, pa se država busa u grudi i hrabri kočopernim agitpropom svoje sile. Pre svega, snaga legitimne prinude.
Dok je Dinkić bio frontmen borbe protiv kriminala, uočeno je bar desetak tipova i oblika mafija. Pa ništa! Ko se još seća Dinkićevih epskih pripovesti „o pljačkama milenijuma?”
Razlika između Dinkića i Vučića je samo u ciljnoj grupi, što jeste ključni populistički izbor. Mišković je najavio Vučićevu smenu, jer navodno nije bio zadovoljan njegovim radom. Onda je Vučić smenio Miškovića, jer je imao nešto jače adute.
Kako je smak sveta prošao uglavnom neopaženo, najbogatiji Srbin i dani njegovog pritvorskog robijanja još neko vreme će nas držati pri punoj građanskoj pažnji. To jeste neka vrsta katarze: „Niko nije nedodirljiv, pa ni jači od slabe države”, ali od tabloidnog skeniranja Miškovićeve sudbine u apsani, neće nam biti ništa bolje. Sunovrat se nastavlja. Možda su neophodna i nova hapšenja i njih će svakako biti. Ali do kraja godine ko zna koliko hiljada ljudi ostaće bez posla. Za razliku od Miškovića, oni nemaju ništa, nemaju šta da izgube. Oni su proleteri i oni su potpuno slobodni.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 24.12.2012
