Izvor: Blic, 15.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponekad želim da izbrišem prošlost
Ponekad želim da izbrišem prošlost
Pre skoro jedne decenije, poznati slikar, književnik, a sada i izdavač, Miro Glavurtić, napustio je Beograd, u trenucima kada je buknuo ratni požar, na prostorima bivše Jugoslaivje, i preselio se u Hrvatsku. Tačnije, kako sam kaže, živi na relaciji Rovinj-Zagreb.
U Kotoru je bio u gostima i pristao je na razgovor za 'Blic'. Ovo je, inače, prvi intervju koji je u zadnjih deset godina Glavurtić dao jugoslovenskim novinarima.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Pre nekoliko godina, Dragoš Kalajić je za Glavurtićev roman 'Psine' napisao da bi za njega dao 'sabrana dela M.Kovača i D.Kiša'. Miro Glavurtić, sada završava roman koji je nastajao u Beogradu 'Kvadratura kruga'. Kaže da je u poslednjih deset godina naslikao najbolje slike_arhiva, sa velikom lakoćom, jer je u ovom trenutku postigao vrh umetničke veštine. Kakve su vaše veze sa Beogradom? Tamo je vaša prošlost, i dobar deo stvaralačkog života.
Nemam kontakta sa Beogradom. Ni sa Zagrebom. Ja sam jedan usamljen čovek, svih ovih deset godina. Ja koji sam bio društven, otvoren, ekstrovertan... Živim već deceniju, sa svojom porodicom, u jednoj velikoj izolaciji. To mi zapravo i odgovara. Prihvataamo izgnanstvo u jednom mnogo širem smislu. Teško je sa 60 ili 70 godina, ponovo naći dom. Verovatno ga više nikada neću naći. A svi povratci su nemogući.
Gde je vaš dom?
Sada nigde! U Rovinju imam kuću, ali ne i osećaj da je to moj dom. Uvek mislim da je to neko privremeno stanište. U poslednje vreme sve češće pomišljamo da idemo negde još dalje, da to izgnanstvo krunišemo nekim beskrajem. Tražite li u tom 'beskraju' možda Beograd?
Ja imam nostalgiju za Beogradom. Tamo su moji prijatelji. Mnogi od njih su, u ovom razdoblju umrli. Praktično Beograd je grad mojih prijatelja, mog stvaralaštva. Ja sam tamo zaista postojao kao stvaralac. Tamo je 'Mediala' koja će postojati, kao mit, i kao činjenica. Ponekad mi se čini, mada je to teško, da želim izbrisati svu svoju prošlost. Pogotovo one gorke trenutke. Koje?
Pre svega izdajstvo prijatelja! Kojih, recimo?
Ima ih jako mnogo. Ne želim da ih nabrajam! To se ne odnosi samo na Beograd. Oni koji su mrtvi, nisu me izdali. Oni koji su živi, retki su. Pomenuli ste 'Medialu'; čujete li se sa Oljom Ivanjicki?
Nažalost ne! Ona je moja prijateljica. Ona je moja drugarica. Sarađivali smo godinama u 'Mediali'. Nažalost nemamo kontakata. Pozdravite je! Pozdravljam je! Pozdravljam i Beograd moje mladosti. Možete li uporediti kulturni milje Beograda i Zagreba?
Takva poređenja pravili su mnogi, pa i ja. Neki su parafrazirali Krležu, i onu njegovu čuvenu sentencu o 'srpskom junaštvu i hrvatskoj kulturi'. Postojalo je uverenje da su Srbi ratnički narod, a Hrvati kulturni. Sada su se u Zagrebu mnogi setili te Krležine misli, posebno povodom prikazivanja srpskih filmova. Mnogi hrvatski filmski kritičari su rekli da bi bili srećni kada bi Hrvatska imala i makar deo takve filmske produkcije. Što se tiče slikarstva, postoje veliki slikari i u jednom i u drugom centru. Međutim, Beograd ima bolju likovnu publiku, i veće likovno tržište. Dalje komparacije bi me odvele daleko. Često ste bili u nemilosti komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji. Bunt koji ste uvek nosili u sebi, verovatno proizilazi iz vašeg senzibiliteta?
Nisam se slagao sa onom ideologijom, jer sam pravoverni katolik. Moje delo je bilo upereno protiv tog režima. Ja sam zadnjih deset godina, sve to vreme, bio u posebnim psihičkim stanjima, osetljiv na sve što se zbiva oko mene. Kada sam došao u Hrvatsku, dočekala me kleveta da sam radio za KOS. Oklevetao me splitski slikar, hiper-realista, Zvonimir Mihanović, čovek koga sam smatrao prijateljem. Takvu klevetu ja nikada nisam doživeo u Beogradu. Navešću vam još jedan primer. Pored 'Mediale' ja sam pripadao, književnom krugu, kome su pripadali Kiš, Kovač, Pekić, Filip David. Nedavno su, Kovač i Filip David, imali promociju svoje knjige u Zagrebu, na sto metara od mog stana. Nisu me pozvali! Zašto? Možda me se ne sećaju? Možda misle da su uspeli, a da sam ja gubitnik? Rekli ste da živite u izolaciji. Stvarate daleko od javnosti, u porodičnom krugu. Da li ste srećni, u takvim okolnostima?
Srećan sam, utoliko što sam sačuvao veru. Uvek sam imao sposobnost da zaradim novac, da ne živim u bedi. U protivnom bih prosio na Jelačića placu. Živim u ozračju duhovnosti, i makar bio usamljen i zatočen, ostajem veran svojim stavovima. Nisam se prodao! Čomski se pitao kolika je cena jednog intelektualca? Ja znam cenu. Imam cenovnik intelektualaca. Znam ko, kada, kome i za koliko se prodao. Kada biste to objavili bio bi to best-seler. Uključuje li Vaša pravovernost ekumenizam?
Ne u smislu masonskog sinkretizma. Mnogi ljudi će doći do objašnjenja šta je prava vera i bez masonskog ekumenizma će je prihvatiti. Ja sam napisao da Srbija nije katolička zemlja jer ima 1 odsto katolika, a nije to ni Hrvatska jer ima 4 odsto pravih katolika. To je zato što je teško biti katolik. Na kraju gospodine Glavurtiću, da li je Hrvatska danas demokratska zemlja?
Jeste. Eto po nekim standardima, Austrija to nije. Mislim da će demokratija brzo skinuti svoju masku. Recimo, Srbi i Hrvati će vrlo brzo, biti prisiljeni, da se odreknu svojih nacionalnih mitova i projekata. Biće to nova prisila, jednog novog naopakog, nadnacionalnog projekta, koji vodi svet u globalnu tiraniju. U tom smislu, i nacionalnizam i nacionalni mitovi, bolji su od Novog svetskog poretka, mada je nacionalizam, projekat čiji je cilj bio, da se sruše hrišćanske nadnacionalne imperije, kakve su bile Austrougarska i carska Rusija. Baćo Ćetković
