Izvor: B92, 12.Maj.2014, 14:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politička elita kritiku doživljava kao napad
"Intelektualna elita se povukla zbog oportunizma, jedni su „pregoreli”zbog permanentne krize, a neki čekaju lukrativnu ponudu".
Direktorka Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht smatra da kod nas postoji opasnost da političko-intelektualna elita ušeta u EU, a da celo društvo ostane izvan tog procesa. U razgovoru za „Politiku” Liht objašnjava da se u zemljama koje su ušle u EU tokom velikog proširenja 2004. godine, a posle i u Bugarskoj, Rumuniji, pa >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << i Hrvatskoj, dogodilo da je društvo nedovoljno učestvovalo u tim procesima i da građani nisu mogli da prate, s jedne strane, šta se sve traži, a s druge strane, kako se to ispunjava.
„U tim državama zakoni su donošeni ogromnom brzinom, a i mi ćemo morati, kao što smo čuli i od premijera, da navrat-nanos donosimo zakone, a onda ćemo doći u situaciju da nema javne debate, da građani ne razumeju značaj nekog izuzetno važnog zakona, da nema pratećih zakonskih podataka... I tako dolazi do toga da imamo dobre zakone koji se ne primenjuju”, kaže Liht i upozorava da je danas glavni izazov održavanje i razvijanje kritičke javnosti.
Zbog čega nema kritičke javnosti?
Ne bih se složila da je nema. Ima, ali manje nego što bi nam trebalo. Naravno,kritičku javnost ne neguju ni druge demokratskirazvijenije zemlje od nas. Prvo, bojim se da je sve manje kvalitetnih mladih ljudi koji završavaju školovanje za izuzetno odgovoran rad u medijima, bojim se i da mnogi urednici nisu dorasli zahtevima medijskog prostora, ali ni naša politička elita nije naviknuta na kritičku javnost i previše često kritiku doživljava kao napad. Samim tim je u velikoj meri obeshrabruje. Uz to, imamo još jedan ozbiljan problem – tabloidizaciju medija, kako pisanih tako i elektronskih. Ali ni u tome nismo sami: u Bugarskoj su najbolji novinari napustili klasične medije i otvorili svoje portale. S druge strane, ljudi u medijima su jako loše plaćeni, imamo krizu srednje klase i mnogi od njih su prinuđeni da ceo svoj život provode tezgareći da bi preživeli. Činjenica da su na ivici egzistencije dovodi do toga da i ne stižu da budu kritička javnost.
Niste spomenuli intelektualce, univerzitetske profesore, zašto su se oni povukli?
Mnogima se neće dopasti, ali mislim da su se na prvom mestu, povukli zbog oportunizma, jer je komotnije ispod svog staklenog zvona s vremena na vreme izreći neku mudru misao, nego se permanentno baviti društvenim fenomenima i zamerati raznim ljudima. S druge strane, ima ljudi koji su naprosto „izgoreli”, jer kriza u kojoj živimo previše dugo traje i ljudi su digli ruke.Ima sigurno i onih koji su se odlučili za lukrativne poslove, a biti akter u stvaranju kritičke javnosti jednostavno nije lukrativan posao. A ima i onih koji čekaju da budu pozvani na neko izazovno mesto u državnojadministraciji, pa smatraju da je pametnije daćute. I, naravno, uvek ima onih koji služe svakoj vlasti odustajući od bilo kakve kritike.
Samo što imamo i problem netransparentnosti rada vladeu oba briselska dijaloga i o KiM i u EU integracijama?
U pisanje odgovora na onih 2.400 pitanja bili su pozvani građani, organizacije civilnog društva, akademske institucije i njihovi su odgovori predati komesaru Štefanu Fileu zajedno sa zvaničnim odgovorima vlade. To je bio jedan od najtransparentnijih procesa. Ubeđena sam da bi bilo veoma korisno da građani i sada mnogo više znaju.
Znate da su u Srbiji neke javne rasprave bile potpuno nevidljive?
Znam, zato se vraćamo na ulogu svih nas koji smo na neki način u javnom životu, ali pre svega na medije. Mediji su pravo mesto za sprovođenje javnih rasprava. „Politika” s vremena na vreme otvori neku temu, pa se o tome vodi debatai to je jedna vrsta javne rasprave. Mediji bi trebalo da otvaraju teme, da se na razgovore po televiziji ne zovu stalno isti ljudi, agrađani da sede kao scenografija.
Postoji i politički nivo u pregovaračkom procesu, a deo javnosti smatra da je diplomatija EU prema Srbiji na nivou ucena?
To nije tačno. Jeste, između ostalog, odgovornostna političarima što je takvo ubeđenje prevladalo kod mnogih, jer nedovoljno komuniciraju sa građanima i nedovoljno se govori o tome šta je politika EUprema Srbiji i kako se osmišljavaju pojedini koraci. Naravno, moramo da shvatimo da postoje i takva pitanja u politici koja, u trenutku kada su na dnevnom redu,ne mogu da se u potpunosti delesa svima. I to je deo diplomatije.
Sedam tačaka nemačkih zahteva bili su jasni i otvoreni i delovali su kao agenda koja mora da se ispuni, odnosno kao ucena.
I u tome je velika uloga medija, ali i političara, šta ćete kako da nazovete. Ja se sećam da je to odmah nazvano ucenom i ultimatumom. Međutim, na ovim izborima su više nego ikadagrađani glasaliza proevropski kurs. Mi u ovom trenutku u parlamentu nemamo jednu jedinu stranku koja u svoj program nije stavila spremnost da vodi Srbiju u EU. Na tom putu članice EU kažu: možemo da pregovaramo sa vama o punopravnom članstvu pod tim i tim uslovima. To teško može da se zove ucenom. Možemo da ne idemo u tom pravcu, ali ako idemo, onda ceo spisak, koliko god on nama prijao ili ne, mora da se ispuni.
Tanja Miščević je poglavlje 35, koje se uglavnom odnosi na Kosovo, nazvala „sivom zonom” u kojoj se ne zna šta nas čeka.
Poglavlje 35 nije još u potpunosti jasno formulisano zato što u ovom trenutku ni EU ne zna kako da se postavi prema tome. Pet članica EU još nisu priznale Kosovo, prema tome nema jedinstvenog stava u uniji, a ona funkcioniše na bazi konsenzusa kada su politička pitanja na dnevnom redu. Bez obzira što to poglavlje još uvek nije definisano tražiće se što veći stepen normalizacije odnosa i primena Briselskog sporazuma. Složiću se sa vama da bi bilo dobro da i taj proces bude transparentniji: da se u medijima više govori o tome kako se sprovode sporazumi, šta se događa na terenu, koji se problemi javljaju.
I ja sam jedna od potpisnika peticije za puštanje na slobodu Olivera Ivanovića, zato što ceo taj proces koji nažalost vodi Euleksi njega u ovom slučaju smatram najodgovornijim, nije bio transparentan.
