Izvor: Politika, 09.Dec.2011, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otrežnjivanje
Ja se zaista nadam da će ovaj tekst već u popodnevnim časovima delovati sasvim pogrešno
Kako bi se mogao izvesti dokaz da se dogodio „veliki prasak”? Vrlo teško, jer još niko nije uspeo da ni iz čega stvori nešto. Sa druge strane, sigurno je mnogo lakše zamisliti da se „nešto” pretvori u jedno veliko „ništa” i za to je potrebno mnogo manje energije. Lako je od akvarijuma napraviti riblju čorbu ali u suprotnom smeru malo će teže ići.
To i nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neka mudrolija jer to svi znaju, ali opet postoji nekakav nagon da ljudi nekada učine iracionalne i destruktivne stvari ne razmišljajući o dugoročnim posledicama svojih odluka. Deo sveta u kome živimo često je za velike države bio objekat i poligon za pražnjenje iracionalnog u politici ili u boljem slučaju to je bila laboratorija za nove političke projekte. Razum i taktičnost ostavljali su se za neke druge geografske predele.
Mislim da nije bilo zemlje poput Srbije koja je imala više političkih „prekretnica” u poslednjih deset godina. Ova današnja se ipak izdvaja. Danas smo svi umorni. Evropi je dosadilo proširenje ali i finansijska kriza; mi smo umorni od stalnih briselskih lekcija ali i što je još važnije – umorni smo od reformi. Građani su bili spremni da podrže reforme i put u Evropu ali izostalo je ono što je bilo najvažnije – bolji život. U stvari, desilo se suprotno. To delom i jeste posledica krize ali ne samo nje već i stvar toga da nije ova zemlja toliko siromašna koliko je nemoćna da se izbori sa korupcijom. Ipak, nije u tome stvar. Kada se pogleda koje susve zemlje u regionu dobile kandidaturu onda, iako lično nezadovoljan reformama, moram reći da je Srbija uradila sasvim dovoljno da bude u toj ravni. Ukoliko bi danas Srbija bila uskraćena za taj simbolički gest podrške i ohrabrenja, što u stvari i jeste samo status kandidata, to bi u našoj javnosti bilo shvaćeno u najmanju ruku kao bezobzirno zatvaranje vrata pred nosom, a u najgorem i verovatnijem slučaju kao otvorena uvreda. Nikakav „uslovni status” tu ne bi mnogo popravio stvari.
Kao prvo, ukoliko Srbija bude odbijena danas neće je odbiti Evropska unija. Evropska komisija smatra da je Srbija uradila dovoljno za kandidaturu što je potvrdila i izjava ambasadora Dežera. To,takođe,smatraju skoro sve države EU.Samo Nemačka,kojoj se „nenadano” i donekle pridružuje Austrija, smatra da je „prerano” o tome razgovarati. Na ovaj način, Evropska komisija ali i cela EU mogu biti dezavuisane jer izgleda nije više Brisel mesto gde se pišu uslovi i daju ocene. Zato je i pomalo smešno kada je komesar File izjavio kako nije u pitanju da Srbija nije ispunila uslove već to da je kasno krenula sa ispunjavanjem uslova. Svestan je da je potpuno nebitno šta on kaže, ali trudi se da popravi utisak.
Kao glavni razlozi navodi senekoliko stvari: da Srbija nije počela sa implementacijom dogovora iz dijaloga sa Prištinom, da se Kosovo i dalje „guši” u međunarodnim organizacijama i da je javno mnjenje u Nemačkoj protivno takvoj odluci jer je duboko povređeno vestima o povređenim nemačkim vojnicima tokom sukoba na barikadama. Ovo poslednje je možda i ljudski najrazumljivije,mada bi opet trebalo i pitati da li su nemački mediji postavljali pitanja da li su kosovski Srbi jedina strana koja je u poslednjih deset godina dolazila u sukob sa vojnicima Kfora. A otvaranjetemapoput trgovine organima ili neprocesuiranih slučajeva nasilja nadsrpskomzajednicombilo bi označeno kaoveoma „nekonstruktivno”. Bojim se da ih dublje tretiranje ove teme uopšte ne interesuje. Ne zanima ih jer imaju važnijih briga, dok su naši prioriteti drugačiji. A takvi,nažalost, izgleda moraju biti.
Koja bi to logika mogla da objasni ovakav potez Nemačke? Da li smatraju da će time pomoći evropskim snagama u Srbiji? Teško da bi se našao odgovor koji bi bio gluplji od prethodnog pitanja. Da li smatraju da će time pomoći Kosovu? Teško,zaista, jer to nije put da se dobije pet preostalih priznanja od članica EU i mogućnost da Kosovo potpisuje međunarodne ugovore. Dijalog Beograda i Prištine bi se odvijao u mnogo težim, ako ne i nemogućim, okolnostima posle 9.decembra a i ono što je do sada postignuto bilo biugroženo jer se ne može isključiti raspisivanje izbora pre maja. Pritisak na Srbiju bi u ovom slučaju bio kontraproduktivan a pritom ne sporim da je neophodno rešavati što više problema između Beograda i Prištine. Jedina moguća logika je da oni žele da pošalju poruku koja glasi da sa njima nema nikakve trgovine, da nema popuštanja i da se stvari što se tiče Kosova moraju posmatrati isto u Beogradu kao i u Berlinu. A možda i uopšte ne žele dalje proširenje EU, pa namerno traže nemoguće da bi dobili izgovor za povlačenje „civilizacijske granice” EU posle Hrvatske.
Nekako izgleda paradoksalno ali i istinito da je Srbija dobijala „najbolje ponude” od EU kad god je bila politički nestabilna. Posle paljenja ambasada u Beogradu u februaru 2008.Brisel je dao sve od sebe kako bi se u Srbiji stvorio politički konsenzus za pridruživanje EU, a sada skoro posle četiri godine činjenja svega što je traženo spisak uslova izgleda sve duži i nerazumniji. Čini se da se politika EU svodi na „kontrolu štete”. Ja se zaista nadam da će ovaj tekst već u popodnevnim časovima delovati sasvim pogrešno ali sigurno je da će već naredni dan biti otrežnjujućiza sve. Možda će,ipak,umor nestati.
Vladimir Todorić
objavljeno: 09.12.2011.
