Izvor: Blic, 06.Sep.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osećam se kao osvešćena žrtva
Osećam se kao osvešćena žrtva
Nikola - Kolja Božović, asistent na FPUD, ovogodišnji je dobitnik nagrade za slikarstvo ”Zlatna paleta” na Prolećnoj izložbi ULUS-a, a uskoro će samostalno izlagati u Galeriji 'Zvono”.
Trenutno slika crnce kao i kolega Bora Nanović, a njih dvojica, uz Igora Marsenića, čine grupu 'Hype”, oko koje se sve više okupljaju mladi stvaraoci. Ima li nekih promena u kretanju socijalne umetnosti kod nas nakon 5. oktobra 2000. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << godine?
- Ne vidim promenu od tog datuma, već u poslednjih pet godina dolazi do blagog trenda socijalne umetnosti. Kod studenata uočavam želju da se zapazi okolina, naročito urbana, mada je sad sve urbano, čak i priroda. Ta tendencija mi se sviđa, jer su ljudi dugo godina ignorisali tu vrstu umetnosti. Nije bila u trendu ili nije odgovarala politici države. I sam nailazim na probleme. Pitaju me, i ne pogledavši sliku: 'A zašto hoćeš baš to da kažeš?' Odgovaram: 'Ja to kažem, ali pogledaj i sliku!' Nije da samo pričam, bar se nadam.
Da li misliš da i sada postoje ljudi koji dobro motre na to šta ko slika i kako?
- Postoje, ali je slikarstvo izgubilo na snazi. Bitnije je šta će film da kaže, a čak ni on nije toliko opasan kao pre. Danas uopšte ne morate da zabranite neki film, a kamoli sliku. Zatvoriti izložbu ili osuditi umetnika je nepotrebno, jer umetnost nema više tu moć. Ali, postoje u kulturi ljudi koji prate šta se radi i koji nešto negiraju. Da li štite svoj fazon ili tu možda ima politike? Fondacije time što biraju kome daju stipendije diktiraju umetnost. Znači, nema konkretnog pritiska na umetnike, već ignorisanja onoga što nije po njihovoj volji. Svako društvo u istoriji imalo je svoju umetnost, pa pretpostavljam da će i novo vreme, a verovatno se oni i trude da tako bude, imati svoju. Da li bi prihvatio donaciju bilo koje organizacije?
- Kada bi me zvali i ponudili pare, ne bih odbio, ma koja fondacija da je u pitanju. Da li bi time izgubio nešto od svoje slobode?
- Uvek verujem da je sve moguće, pa i izgurati svoje. Dok god bih mogao da proguram ono što hoću, pristao bih na sve. E, sad, kad bi neko direktno uslovljavao, onda ne bih. Ali, prošlo je vreme tog direktnog uslovljavanja. Ljudi se indirektnim sredstvima opominju i usmeravaju i danas, jednostavno, znaju šta treba da urade da bi nešto dobili. Kakvo je mesto socijalne umetnosti u svetu?
- Tamo ta vrsta umetnosti nije bila zapostavljana. I pop-art bih stavio pod to, pa čak i rad Dejvida Hoknija. Ono što želim da radim to je - umetnost sveta oko nas, povezanog sa mojim intimnim životom. Ako sam slikao patiku 'najk' kao ikonu kraja 20. veka, slikao sam ono što je deo mene, jer ih od malena nosim. Dakle, svestan sam šta sam i ko sam, osećam se kao osvešćena žrtva. E, sad, ova poslednja serija bildera nema toliko veze sa mnom, ali me provociraju njihov izgled, način života i sistem vrednosti koji je užasno tipičan za ovo vreme. Čak ni u antičkoj Grčkoj, gde je bio izražen kult tela, nije bilo takve krajnosti. Oni imaju svoju hranu, svoje časopise, svoj ljubavni život! Imaju časopise koji im govore kako da se obraćaju ženama i koji ih uče kako sebe da cene da bi ih i drugi cenili. Pretpostavljam da slušaju i muziku koja im je bliska. Ne znam koja bi to bila, ali sigurno nije pank! U poslednje vreme prikazuješ crnce...
- Pitaju me – zašto, kad ih kod nas nema. Međutim, dešavalo mi se da po ceo dan na nekom TV kanalu gledam crnce, zatim se pojavi neki beli voditelj, Srbin, koji nam nešto saopšti i nestane, i onda opet crnci. Oni su svuda oko nas, a verovatno će i dolaziti ako ovde bude bolje. Najprisutniji su, u stvari, kad pogledate klince sa Novog Beograda. Očigledno živeti u getu budi određene osobine. Klinci sa Novog Beograda govore engleski perfektno, služe se slengom, znaju stotine američkih rep hip-hop bendova, opasno rade grafite, veoma su talentovani a da uopšte nisu svesni šta rade, a, recimo, ne znaju gde je Saborna crkva. Zbog toga sam i slikao crnce sa belim tenom. Pokušavam da napravim to otelotvorenje srpskog crnca! Jer, mi smo živeli u getu i tada se dogodilo milion fenomena koji ne postoje nigde drugde. Imate zapadni svet i imate talibane, a malo toga je između, i jedino smo mi između… Kakva su tvoja očekivanja od sebe samog?
- Da imam energije da se u svemu isprobam, da se iživim... i da onda jednom, ne znam kako, završim sve to… Voleo bih svim i svačim da se bavim, možda i filmom. Glumom?
- Pa dobro, u svom, što bi rekli naši narodni pevači, novom projektu, bavim se pre svega sobom i sopstvenim detinjstvom. Od malena sam bio manipulator. Projekat se zove 'Kolja u borbi”, s tim što je Kolja zamišljen lik u čijoj sam ja ulozi. Ovo je zemlja manipulacija, u stvari ceo svet je pun manipulacija, ali kod nas se to otvoreno manifestuje. Onome ko želi da manipuliše, da mu se prilika, on dobije stranku, njemu se titra! Niko mu ne kaže: ”Ma beži ti, ko si ti?! Nego: 'Dođi i iživi se!” Ali, to je, s jedne strane, i dobro, da se strasti dozvoljavaju. U Engleskoj se dopušta samo određenim ljudima, dok ovde svakome. Možete da budete komandant paravojne jedinice, direktor privatne banke koji se pojavljuje svuda, pa i na predizbornim plakatima, ili pevač, samo vam je potrebna određena energija. Primoravši se na glumatanje, prinudio sam svoj lik na grimasu koja simboliše određeni manipulatorski stav, tako da odražava manipulaciju demokratijom, silom, osećanjima, strahom ili ljudskim potrebama za seksom, hranom, za lepim. O čemu bi voleo da se više govori u štampi?
- Voleo bih da se više smejemo onome što nam se događa, da ljudi ne shvataju toliko ozbiljno život na ovoj planeti. Stalo mi je do ovoga što radim, ali mi je nekako nepristojno da budem ozbiljan u svemu tome. I tako mi je nepristojno da svi budu ozbiljni u onome što rade. Voleo bih da su opušteniji... Ali, čovek svestan da je sve ovo šala – upravo je užasno realan. A sad tu stižemo do pitanja: šta će biti kad doživiš bol? Da li je i to zezanje? Nije, bol je jak i bol boli, i ja ovako mlad ipak znam šta je bol, ali ni dalje ne mislim da je to nešto ozbiljno. Ozbiljno je samo dok boli. Jer, na kraju čovek umre i onda se računaju neke druge stvari, a ne one koje je on računao dok je živeo. Ljubica Jelisavac
