Izvor: Politika, 06.Avg.2015, 08:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Objavili smo imena 1.853 žrtve „Oluje“
U akciji hrvatskih snaga stradalo je 1.202 (65 odsto) civila, a od njih oko tri četvrtine su bili stariji od 60 godina Među žrtvama je bilo 545 žena
Potpisujem svaku reč iz završne rečenice teksta gospodina Blaženka Strižića. Ali sve što je prethodno naveo u tekstu u suprotnosti je sa njom.
Osvrćući se na program povodom Dana sećanja, objavljen u „Politici”, g. Strižić nudi recept za izbegavanje mistifikacije podataka. I to bi bilo prihvatljivo da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u nastavku ne nudi svoje podatke u čiju tačnost se ne sme sumnjati.
Neću komentarisati njegove podatke o etničkom čišćenju muslimana i Hrvata iz Republike Srpske i Hrvata iz Srbije, ali ne mogu a da ne reagujem na „egzaktno utvrđene” žrtve u „Oluji” od strane Haškog tribunala, prvenstveno zato što smo ih mi u „Veritasu” prebrojavali i popisivali prethodnih dvadeset godina, a njihov spisak objavili uoči ovogodišnjeg Dana sećanja na srpske žrtve. Na tom spisku se, među 7.210 srpskih žrtava na području Hrvatske iz devedesetih, nalaze i imena 1.853 poginula i nestala Srbina u toku i nakon akcije „Oluja”, od kojih su 1.202 (65 odsto) civili, a od njih oko tri četvrtine stariji od 60 godina! Među žrtvama je 545 (29 odsto) žena, od kojih su oko četiri petine takođe bile starije od 60 godina!
Izgleda da gospodin Strižić priznaje samo tumačenja o srpskim žrtvama „autoriteta” poput američkog advokata hrvatskog porekla Luke Mišetića i dr Andrije Hebranga, koji godinama ponavljaju jedne te iste brojeve o srpskim žrtvama u „Oluji”.
Pred Haškim tribunalom u slučaju „Gotovina i dr.” razmatrani su zločini nad Srbima u sektoru Jug (Sev. Dalmacija i Lika, bez pet opština) počinjeni do kraja septembra 1995, dok zločini nad Srbima počinjeni na području pet opština iz sektora Jug, kao i sa celog sektora Sever (Banija i Kordun sa ukupno 703 žrtve), područje BiH (87) i RH (7) uopšte nisu razmatrani. U sporu pred MSP-om po uzajamnim tužbama Hrvatske i Srbije o genocidu, Srbija je predočila pomenuti spisak žrtava, na kojem su hrvatski zastupnici našli dve greške, koje su odmah ispravljene, pošto se radilo o nenamernom dupliranju imena.
Ali i da je tačno da je Haški tribunal utvrdio da su hrvatske snage ubile 44 civila, postavlja se pitanje ko je pobio one preko toga broja?
To smo utvrdili: žrtava akcije „Oluja” na srpskoj strani koje se ne mogu pripisati direktno bilo kojoj neprijateljskoj strani (indirektne žrtve) evidentirano je ukupno 137 (sedam odsto), od toga 12 uniformisanih lica i 125 civila, a ostali su stradali od neprijateljske strane (direktne žrtve), najviše od hrvatskih snaga (93 procenta).
Do kraja prošlog meseca, u organizaciji Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i nadležnih institucija, na području RH ekshumiranoje 914 posmrtnih ostataka (867 iz grupnih grobnica i 47 iz pojedinačnih grobnica) iz akcije „Oluja”, od čega je identifikovana 621 žrtva. Porodice su u sopstvenoj organizaciji pronašle, uglavnom u „vrtnim grobovima”, i sahranile još 381 žrtvu. Na teritoriji BiH do kraja jula ekshumirano je i identifikovano 62 posmrtna ostatka žrtava akcije „Oluja”. Samo sa kninskog groblja ekshumirano je 301 posmrtni ostatak, od čega je do sada identifikovano 254. I pored toga gospodin Strižić „zna” da je u Kninu samo jedan civil stradao od prekomernog granatiranja.
Interpretacija g. Strižića o sastanku u Ženevi uoči „Oluje” potpuno je nova i originalna, ali bez ikakvog osnova. Razgovarao sam sa mnogim učesnicima tog sastanka i pročitao skoro sve što su o tome pisali i govorili učesnici (svih strana) i svi se slažu da je srpska delegacija parafirala predlog sporazuma „radi zaustavljanja vojne akcije usmerene jednih prema drugima”. Predlog je imao sedam tačaka, a u tački 3 rečeno je da će se „pregovori u vezi sa... statusom Krajine voditi na bazi Plana Z-4”. Delegacija RSK prihvatila je ponuđeni predlog sporazuma, šef delegacije ga je i parafirao, nakon čega je hrvatska delegacija zatražila od delegacije RSK da potpiše „mirnu reintegraciju RSK u ustavnopravni poredak Hrvatske”, što je zapravo značilo kapitulaciju RSK. To srpska strana nije prihvatila, niti su to od nje tražili međunarodni posrednici. Iz brionskih transkripata potpuno je jasno da je hrvatska strana i došla u Ženevu da „glumi” kooperativnost ali da ništa ne potpisuje, jer je već na tom sastanku bila donesena odluka o napadu na Krajinu.
Informaciono-dokumentacioni centar „Veritas”
.jpg)
