Izvor: Vostok.rs, 25.Dec.2014, 12:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Novi politički pejzaž Srbije

25.12.2014. - Nažalost velikih i iskusnih stranaka patriotskog usmerenja u Srbiji više nema

Istorija srpskog višepartijskog sistema u postkomunističkom periodu traje već skoro četvrt veka. Formirana je na brzinu 1990. godine. Zbog zaoštravanja situacije u zemlji načinjen je pokušaj da se prelazak na parlementarni sistem po evropskom uzoru ostvari u najkraćim rokovima. Već u septembru 1990. godine u Jugoslaviji je zvanično registrovano 119 političkih partija i pokreta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << a u Srbiji 56.

Do 2000.godine prednost na svim izborima su imali Socijalistička partija Srbije (SPS) i njen vođa Slobodan Milošević. Nakon predaje Miloševića Haškom tribunalu na vlast su došle takozvane demokratske snage. Demokratska stranka (DS), na čijem čelu je poslednjih godina bio Boris Tadić, dugih 12 godina je vodila u političkom sistemu Srbije. Tada je sastav Skupštine još uvek bio prilično tradicionalan: osim DS – Demokratska stranka Srbije (DSS), SPS i opoziciona Srpska radikalna stranka (SRS). Na izborima 2012.g. Boris Tadić je ostao predsednik Srbije. Međutim, u parlament su ušle, osvojivši već više mandata, pristalice Tomislava Nikolića, bivšeg radikala.

Na izborima 2008.g. radikali su dobili 29,5% glasova, a 2012.g. nisu ušli u parlament. Ovo je povezano s raskolom u stranci i izlaskom iz nje velike grupe članova. Ostavši na mestima radikala u Skupštini, bivši radikali su stvorili novu partiju – Srpsku naprednu stranku (SNS).

Danas se višepartijski sistem u Srbiji nalazi u stanju krize: raspada se ustaljeni parlamentarni poredak stranaka, mnoge, naizgled stabilne partije nestaju s političke scene, a na njihovom mestu niču nove – male, malobrojne, bez istorijske tradicije. Posle redovnih martovskih izbora 2014. godine u Narodnoj skupštini većinu mandata ima SNS zajedno s partnerima iz koalicije (158). To je preko polovine svih poslanika. Na drugom mestu su socijalisti, ali su oni pasivni, zadovoljavaju se samo važnom ulogom svog lidera Ivice Dačića, koji je u ovom sastavu vlade dobio portfelj ministra spoljnih poslova. Demokrate su na trećem mestu, ali odbijaju da učestvuju u vladi.

Van parlamenta je ostalo 12 stranaka koje su učestvovale na izborima, između ostalog, i tradicionalnih, koje imaju parlamentarni staž od preko 20 godina – DSS, SRS, Ujedinjeni regioni Srbije. Posle parlamentarnih izbora ove godine prestali su da postoje „Ujedinjeni regioni Srbije“. Planirano je da se na njihovom mestu stvore tri stranke – Narodna stranka Srbije, „Zajedno za Šumadiju“ i „Živimo za Krajinu“.

Tragična je sudbina Srpske radikalne stranke, najjače opozicione snage u zemlji. U proleće 2012. godine partija je oslabila, u njoj se desio raskol, masovo su počeli da je napuštaju članovi i ljudi koji su stajali na kormilu. Na izborima 2014. g. o radikalima se čak nije ni pričalo. S odlaskom radikala s političke scene pala je u zaborav i opozicija. Sad je treba ponovo stvarati. Jedan od bivših vođa radikala Dragan Todorović je 2012. godine, iako je formalno još uvek bio član SRS, osnovao udruženje građana pod nedvosmislenim nazivom „Istočna alternativa“. Njegov glavni slogan je: „Moskva je bliža od Vašingtona i Brisela.“

Neočekivano za mnoge raspala se Demokratska stranka Srbije. Njen dugogodišnji lider i osnivač Vojislav Koštunica je istupio iz partije, za njim su krenuli mnogi stari članovi DSS. Ostatke stranke predvodila je Sanda Rašković-Ivić. Položaj Sande i njene nove stare partije još uvek nije sasvim jasan, njene izjave su protivrečne. Spremna je da uđe savez sa vladajućom SNS i da formira vlast, ali je protiv ulaska Srbije u EU, međutim, ni zbližavanje s Rusijom joj se ne sviđa. Članovi koji su napustili partiju počeli su da osnivaju nove stranke. Biznismen Nenad Popović je u decembru ove godine registrovao Srpsku narodnu partiju („Iz naroda, za narod, umerena nacionalna politika s jakom ekonomskom komponentom“), naučnik Slobodan Samardžić – Državotvorni pokret Srbije (prednost državnih interesa, politički neutralitet), umetnik Siniša Kovačević – Srpsku otadžbinsku stranku.

Nije opstala ni Demokratska stranka Borisa Tadića. Njen lider je u januaru 2014.g. istupio iz partije i osnovao je novu – Socijaldemokratsku stranku (SDS). Bivši demokrata Dušan Petrović osniva „Zajedno za Srbiju“, Zoran Živković – Novu stranku, Borislav Pelević – Sabor srpskog jedinstva, Saša Radulović – udruženja „Dosta je bilo“, Nikola Sandulović – „Republikanci“.

Danas je na vlasti SNS. Naprednjaci upravljaju zemljom nemajući ni politički, ni ekonomski program, njeni slogani su vrlo slični na pozive njihovih prethodnika-demokrata (Evropska unija! Demokratija!). Stranka je mlada, neiskusna, bez svoje socijalne baze. U nju se ulivaju svi oni koji žele da budu bliži vlasti. Stranka nije imala period sazrevanja, koji je potreban svakoj novoj partiji, ali tendencija lidera ove stranke da monopolizuju vlast je vrlo jaka.

Pomenućemo takođe da se u jesen 2012. g. u Srbiji pojavila još jedna stranka nacionalnih manjina – „Ruska stranka“ u čijem sastavu ima 1.850 ljudi koji su došli iz Rusije i pristalica „ruskog vektora“ u spoljnoj politici zemlje. Godine 2012. formiran je patriotski savez – Srpski sabor Zavetnici, koji je orijentisan na Rusiju i zalaže se za suverenitet i teritorijalni integritet Srbije. Mladi Srbi iz Vojvodine su osnovali partiju „Treća Srbija“.

Kao što vidimo, raspad tradicionalnih političkih stranaka izazvao je politički haos u zemlji. Novim partijama i udruženjima građana koji se pojavljuju biće teško da odmah zamene stranke koje su postojale nekoliko decenija. Predstoji im dug put osvajanja političkog prostora u Srbiji. A danas politički sistem karakterišu višepartijnost na čelu s jednom strankom i partijski autoritarizam. Zato će Srbiji biti veoma teško da prevlada ekonomsku krizu i da vodi uravnoteženu spoljnu i unutrašnju politiku.


Neizbalansiranost političkog sistema Srbije izazvana je, pre svega, odsustvom jake parlamentarne opozicije. Skoro četvrt veka razvoja postkomunističke državnosti na teritoriji bivše Jugoslavije daje nam primere uspešne i ne previše uspešne delatnosti opozicije. Tako, objedinjena opozicija Slovenije DEMOS pobedila je na izborima 1990, prekinula sa komunizmom i dobila mogućnost da počne da realizuje nove nacionalne programe.

U Srbiji je osobenost opozicionog pokreta njegova razjedinjenost i neželja da se ujedini protiv postojeće vlasti. Prva opozicija se ispoljila u martu 1991. godine, organizujući ulične demonstracije. Naredno ozbiljno ujedinjenje desilo se 1999. godine, pod uticajem Vašingtona i Bona, koji su težili da obore vlast Sloboda Miloševića. 18 opozicionih stranaka (mada i ne sve), među kojima samo dve velike – Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije, ujedinile su se u opozicioni blok Demokratska opozicija Srbije (DOS) i predložile jedinstvenog kandidata, lidera DPS, doktora prava, 56. godišnjeg profesora Vojislava Koštunicu. Na septembarskim izborima 2000. godine DOS je pobedio, Vojislav Koštunica je postao predsednik zemlje. Ipak, došavši na vlast, DOS se raspao zbog neslaganja dve glavne političke figure – premijera Zorana Đinđića (DS) i predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice (DSS). Tada su se suočile i dve koncepcije koje je teško uklopiti u tradicionalne ideološke sheme. Uslovno se one mogu nazvati „delimični patriotizam“ i „antinacionalni liberalizam“.

Do 2008. godine jedina opoziciona stranka bila je SRS. Njen predstavnik je bio vrlo blizak pobedi 2004. i 2008. godine. Oko radikala i njihovog lidera Vojislava Šešelja grupisale su se sve patriote koje nisu htele da menjaju svoje tradicionalne vrednosti za evropske. Ali posle izlaska Aleksandra Vučića i Tomislava Nikolića iz Radikalne stranke, opozicija je prestala da postoji. Našavši se u skupštini na mestima radikala, naprednjaci dugo nisu znali kakvo mesto bolje da zauzmu. Oni su se prilagođavali vladajućoj stranci i nisu žurili da se nazovu opozicijom. Tek u kasnijim predizbornim kampanjama oni su ponekad izjavljivali svoje opoziciono usmerenje, mada se ni u čemu nisu razilazili sa demokratama.

Sada već Demokratska stranka, našavši se u manjini u skupštini, ponekad demonstrira da je opozicija, kritikujući pojedine odluke naprednjaka. Ali da postane prava opozicija ometaju je ubeđenja koja su vrlo bliska aktuelnoj stranci na vlasti.

Na taj način pred srpskim političkim sistemom stoji zadatak da formira opozicioni pokret. Pri tome jasno je da to mogu da naprave samo stranke koje nisu u parlamentu, što značajno otežava proces. Po kakvom principu opozicija može da se ujedini? Već odavno je razrušen stereotip koji je delio stranke na leve, desne i centar. Danas u Srbiji postoje samo dva tabora – patrioti i zapadnjaci. Patrioti su se našli van Skupštine. Da li je moguće njihovo ujedinjenje?

Nažalost, velikih i iskusnih stranaka patriotskog usmerenja u Srbiji više nema, ali želja da se ujedine postoji kod mnogih. Na poslednjim izborima 2014. godine kao opoziciona politička snaga ispoljile su se Srpske Dveri. Za njih su govorili: Tiha voda obrazovanih, poštenih i blagorodnih patriota iz svih društvenih slojeva Srbije. Dveri su još pre izbora u februaru 2014. nudile radikalima i Koštunici da idu na izbore sa jedinstvenom listom. To bi povećalo šanse sve tri partije da prođu u Skupštinu. Inicijativa Dveri nije bila podržana. I sve tri stranke su se našle van parlamenta. Ma kako to bilo čudno, upravo Dveri su bile inicijatori formiranja široke opozicije u Srbiji. Jedan od lidera Dveri Boško Obradović je govorio: Potpisivanjem antiustavnog Briselskog sporazuma i ekonomskim krahom države Srpska napredna stranka je nastavila politiku Borisa Tadića. To je uzrok što Dveri insistiraju na ujedinjavanju svih srpskih patriota u zajednički opozicioni front protiv ove vlasti. Prema njegovom mišljenju, odavno je došlo vreme za opoziciju da nastavi svoje rešavanje sazrelih problema i da suprostavi vlasti jedinstvno onih snaga koje se zalažu za politički i ekonomski patriotizam, stratešku saradnju sa Rusijom. Dveri su se odlučile na stvaranje koalicije uporno, smatrajući da samo jedinstveni front može da zbaci ovu vlasti. Prvi razgovori o zajedničkoj delatnosti Dveri su započeli sa DSS posle njenog raspada, kada je na čelo stranke stala Sanda Rašković-Ivić. Bilo je proklamovano formiranje Novog patriotskog bloka. Ipak ove dve političke snage se ne podudaraju sasvim po svojim ciljevima, zadacima i srestvima realizacije ovih zadataka. DSS još nije stala na noge, smenilo se ne samo rukovodstvo, već i članstvo, menja se i ideologija stranke. U medijima se već pojavila kritika njihovih mogućnosti da u potpuno usaglase svoje stavove. Pisalo se čak o pokušaju CIA da formira lažnu opoziciju, kako ne bi dala pravoj da se pojavi. Ova opoziciona politička formacija za sada je dočekana prilično suzdržano, ali želju da joj se pridruže za sada su izrazile male stranke i pokreti – Srpska demokratska stranka, Pokret veterana, Pokret za Srbiju.

Nedavno se iz Haškog tribunala vratio lider radikala Vojislav Šešelj. Da li će on moži da se odluči na približavanje ujedinjenoj opoziciji? Do sada takva saradnja je poricana. 12. decembra rukovodstvo Dveri se sastajalo sa Šešeljom. Održan je razgovor u toku kojeg se lider radikala pre upoznao sa novim patriotskim pokretom, nego što je razmišljao o koaliciji. Mada o političkoj situaciji u zemlji, neophodnosti formiranja patriotskog bloka strane su razgovarale. Radikali takođe sada traže saradnike među organizacijama, strankama i pokretima koji bi mogli da započnu formiranje bratstva jedinoveraca. Govori se čak i o mogućim pregovorima sa Srpskim narodnim pokretom Naši, osnovanim 2006. godine, kao opozicioni pokret aktuelnoj vlasti.

Mogućnosti za pregovore i ujedinjavanje danas u Srbiji su neograničene. Tako je na primer Slobodan Samardžić izjavio da njegov Državotvorni pokret Srbije takođe će težiti da postane alternativa vlasti na političkoj sceni Srbije.

I tako politička scena Srbije danas se sastoji od vladajuće partije na vlasti i niza malih i slabih parlamentarnih stranaka koje ne razmišljaju o svojoj opozicionoj orijentaciji, takođe od mnogobrojnih nedavno formiranih vanparlamentarnih stranka kojima je potrebno vreme da stanu na noge, dobiju podršku birača i ne samo da izjave o svojim ciljevima, već i da pokažu svoj rad na delu. Socijalna baza opozicije za sada je razjedinjena. Ali želja da se stvori jaka opozicija vlasti već postoji kod niza političkih subjekata. Za njenu realizaciju potrebno je vreme i povoljna politička klima, što u Srbiji uvek nedostaje.

dr Jelena Guskova,

Izvor: Glas Rusije    

Nastavak na Vostok.rs...