Izvor: Politika, 06.Dec.2013, 15:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova leva i desna Evropa
Na Starom kontinentu više od dve decenije sprovodila se politička simulacija, tj. lažna politika u kojoj su i desnica i levica izgubile sopstveni politički identitet
Pošto su zvanična evropska istraživanja pokazala da će snažnu podršku na predstojećim izborima za Evropski parlament u maju 2014. dobiti stranke krajnje levice i desnice, procesi o kojima su praktično svi objektivni istraživači već duže vreme govorili obelodanjeni su najširoj javnosti: rađaju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se nove političke prakse levice i desnice i kritički evropski diskursi glavno su obeležje savremenih političkih tokova.
Najsvežiji primer koji iscrtava obrise jednog dela evropskih događanja koja su na pomolu svakako je objavljivanje u listu Figaro sakrivenog izveštaja francuske vlade o tome da se Francuska nalazi na ivici narodne pobune i socijalne eksplozije, jer u narodu vladaju tenzije, ogorčenje i bes. Radi se o gnevu koji se pojavljuje gotovo spontano, a stanje se opisuje kao situacija na rubu ustanka. Istovremeno, drugi relevantan primer, koji je uznemirio duhove širom Evrope, tiče se formiranja saveza između Marin le Pen i Gerta Vildersa,tj. saveza koji se pravilno prepoznaje kao prva stepenica u stvaranju evropskog desničarskog anti-EU bloka. Jer, s obzirom na raspoloženje građana i porast evroskepticizma, ni najmanje nije isključeno da se ostali saveznici za ovaj projekat mogu pronaći u širokom luku od Velike Britanije do Italije.
U analizi različitih slučajeva nove desnice u Evropi potrebno je, međutim, razlikovati politički legitiman zahtev za uspostavljanjem Evrope nacionalnih demokratskih država od ultranacionalističkih i fašističkih praksi nasilnog karaktera, kakve susrećemo na primerima grčke Zlatne zore ili bugarske Atake. Jednako, to je i razlika koja se pojavljuje i na drugoj strani političkog spektra gde je, recimo, važno razumeti razliku između leve koalicije Sirize koju predvodi Aleksis Cipras i radikalne levice tzv. Narodnoborbene revolucionarne sile u Grčkoj. Novonastali pejzaž, dakle, bez dileme upućuje na niz potencijalnih političkih i društvenih opasnosti – naročito kada je reč o najekstremnijim desničarskim ili levičarskim elementima – ali svaka identifikacija ili izjednačavanje između osnovanih apela za afirmacijom nacionalne države ili za većom socijalnom pravdom sa fašizmom svakako da nije ništa manje pogubna.
Da stvar stoji upravo suprotno jasno je kroz analizu pitanja kako se do savremene situacije u Evropi uopšte stiglo. A odgovor na ovo složeno pitanje u najvećoj meri je zapanjujuće jednostavan: uzrok sadašnjih previranja počiva u lažnoj politici. Preciznije, u Evropi se više od dve decenije sprovodila politička simulacija,tj. lažna politika u kojoj su i desnica i levica izgubile sopstveni politički identitet. To je bila nametnuta kriptopolitika konsenzusa, konstruisanog „trećeg puta“ s one strane levice i desnice, a zapravo je trebalo da u realnosti ispiše kraj i levice i desnice, i politike uopšte. Jer to je bilo vreme u kojem se proglašavao i pokušavao sprovesti u delo „kraj istorije“ koji je, u prevodu, između ostalog trebalo da učvrsti moć transatlantskog kapitala kroz projekat Evropske unije.
U najkraćem, to je ključ za razumevanje savremenih pojava, koje se rađaju kao posledica sistematskog zatiranja i osećanja nacionalnog identiteta i vekovnih evropskih tradicija slobode, pravde i jednakosti. Jer da su, recimo, arhitekte EU dopustile očuvanje umerenih desnih politika – koje baziraju delanje na sapripadnosti nacionalnog i demokratskog – ili, da se nije dozvolilo da nastane sadašnje stanje u kojem, prema najnovijim podacima Međunarodnog crvenog krsta, u Evropi ima više od 120 miliona siromašnih, sasvim je izvesno da bi stvari bitno drugačije izgledale, kao i da realno ovako dramatičnih posledica, po svemu sudeći, ne bi bilo. Odnosno, da su političke i društvene elite sledile najbolje evropske tradicije, danas ne bismo bili svedoci ovako dubokog jaza između EU dogme i evropskih stvarnosti.
U tom svetlu važno je uočiti da politike levice i desnice u nastajanju svakako nisu antievropske politike, jer Evropa i Evropska unija su potpuno različite stvari. Štaviše, nova levica i decnica dele uverenje da su baš prakse EU poništile pravu istorijsku ideju Evrope. Nove politike zalažu se za jačanje države, za kraj neoliberalizma i za povratak mesta naroda u politici. Takođe, i nova levica i nova desnica izričito se protive intervencionizmu u politici i skreću pažnju na to da jaka država i prava demokratija nisu suprotstavljeni procesi. U isti mah, ove politike kao svoj cilj imaju povratak znanju i obrazovanju, ali i većem učešću građana u političkom i javnom životu, kao načinu da se prevaziđe kriza vrednosti koja je zahvatila različite sfere ljudskog delanja.
To su razlozi zbog kojih možemo reći – uz svest o neizvesnosti događaja i potencijalnim političkim opasnostima – da je počelo vreme prelaska iz jedne epohe u drugu. Još važnije, radi se o tome da se u Evropi, kao i širom sveta, dešava jedan poseban proces povratka politike i povratka istorije...
Fakultet za medije i komunikacije
Bogdana Koljević
objavljeno: 06.12.2013.
.jpg)
