Izvor: Blic, 24.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nisam snimao jer mi nisu dali
Nisam snimao jer mi nisu dali
Slobodan Šijan - reditelj filma 'Ko to tamo peva', po većini anketa najboljeg jugoslovenskog filma svih vremena, takođe i visoko rangiranog 'Maratonci trče počasni krug' - upravo završava snimanje TV filma 'Siroti mali hrčki'. Film je rađen prema scenariju Gordana Mihića i trebalo bi da bude premijerno prikazan u okviru novogodišnjeg TV programa.
Drama 'Siroti mali hrčki' je svojevremeno doživela veliki uspeh, potom je imala >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i jednu TV prezentaciju i sada se ponovo aktuelizuje?
- Reč je o dramskom delu neprolaznih, večnih vrednosti koje mene najviše zanimaju. Drugo, ovde je reč o filmskom scenariju koji nema mnogo veze sa pozorišnom dramom. Svojevremeno su me pitali i zašto radim film po 'Maratoncima' kada se oni uspešno igraju u pozorištu. Reč je o dva medija koji se uspešno podržavaju. Ovaj tekst je izuzetan i govori neke večne istine, kao i mnogo toga o našem mentalitetu, što mene prvenstveno zanima.
Snimate u zgradi 'Geozavoda' gde se, paralelno sa snimanjem, odvija život, ljudi normalno rade i na prvi pogled atmosfera liči na onu iz drame?
- To ste vrlo dobro uočili. Izgleda da u ovoj zgradi ima dosta sličnih podrumčića, sobičaka, kažem izgleda tako, i pokazuje da imaginacija i realnost ne idu jedno bez drugog. Nemoguće je ne pitati vas zašto reditelj najboljih domaćih filmova dugo nije snimao?
- Stvar je vrlo jednostavna. U ono vreme niste mogli snimati ukoliko niste podržavali Miloševića i ja nisam jedini koji nije snimao. Nije snimao ni Srđan Karanović, ni Goran Marković, znači svaki reditelj koji nije javno ili barem onako prećutno podržavao taj režim i bio saglasan sa njime, nije mogao da radi. Sada pokrećete dve teme: prvo, pošto najzad snimate, da li to znači da podržavate ovaj režim?
- Da podržavam ga, a koje je drugo? Da li to znači da su svi koji su tada snimali podržavali ondašnji režim?
- Mlađi reditelji verovatno ne, jer se od njih kao mladih to ne očekuje. Mladi su uvek sveže snage koje rade u prostoru koji je otvoren, i to je normalno. Od starijih koji su već etablirani očekivalo se da javno kažu da je to što se tada radilo u redu i oni su to činili i zato su snimali. Pomenuli ste dvojicu praških đaka vaše generacije; može li se govoriti o zajedničkoj poetici, nečemu što vas objedinjava?
- To je više pitanje za filmske kritičare, ali vreme sve više pokazuje da je više reč o generacijskoj bliskosti nego li bliskosti različitih škola. Ja sam beogradski đak, neki su praški, ali smo negovali sličnu poetiku. Šta sada, kao predavači beogradske škole, savetujete svojim đacima?
- Najvažnije je raditi stvari do kojih vam je stalo. To je najbolje, ali je istovremeno i najteže. Jer ako neko insistira na nečemu što mu je veoma važno, može da mu se desi da ne radi prilično dugo. Znači, ako neko ima cilj da stalno radi, onda jednostavno radi sve što mu se ponudi i za šta se ukaže prilika; ako, pak, želi da radi nešto do čega mu je stalo, onda je put do realizacije znatno teži. Nije lako ubediti ljude da je to što vi želite da radite nešto što će biti dobro. Ljudi najčešće nisu u stanju da unapred vide onako kako vi vidite. Evo recimo za ovaj scenario Gordana Mihića, koji je on napisao na moju molbu, dugo godina nisam mogao da ubedim naše vodeće producente da je to nešto što treba realizovati. Ja se nadam da će sada njegova realizacija opravdati moju upornost. Izlili ste mnogo žuči na račun producenata?
- Domaći producenti vrlo često vide samo neki prošli film. Kod nas se često govori o krizi scenarija, ali ja mislim da je pre reč o krizi producenata. Ne postoji dovoljan broj obrazovanih producenata koji mogu da procene šta je dobar budući projekat, već se oni uglavnom bave nekim temama za koje misle da su genijalne i koje oni mogu da režiraju ili da igraju u njima. Može li to istovremeno biti i vaša ocena našeg filma danas?
- Druga strana medalje našeg filma danas je veliki broj mladih talentovanih reditelja, koji su, da tako kažem, iskoristili prazan prostor i uskočili u igru. Svi oni su sjajni mladi ljudi koji su prošli našu školu, koja je zaista dobra, što mogu da potvrdim jer sam predavao u Americi i predajem ovde. Druga snaga naše kinematografije je veza našeg filma sa publikom. Naša publika još uvek voli domaći film, ali postoje realne šanse da to više ne bude tako ukoliko ne bude brige za ono što mi radimo i brige za publiku. Na koji način bi to po vašem mišljenju trebalo uraditi?
- Ministarstvo kulture u Hrvatskoj, na primer, izdvaja od osam stotina hiljada do milion maraka po filmu, pri čemu te filmove gleda do dve hiljade ljudi. Kod nas filmove gledaju stotine hiljada ljudi, a tek ove godine je osnovan fond za kinematografiju koji dodeljuje tri stotine hiljada maraka po filmu. Sjajno je da je kod nas uopšte počelo da se izdvaja, ali govorimo o odnosima. Hrvatska javnost je, međutim, fascinirana brojem naših novih filmova?
- Tačno, ali to je tako zbog toga što je naša kinematografija vitalna. Mi imamo gledaoce, ali to ne znači da nam treba ukinuti pomoć. Najbolji način za promovisanje jedne zemlje jeste njena kinematografija i država to mora da shvati. Iran je samo uz pomoć svoje kinematografije potpuno okrenuo svoj imidž u svetu. Postoje stavovi da neki naši reditelji, među njime je i Kusturica, čine sve da svojim filmovima produže loš imidž koji imao?
- Moje je mišljenje da je uvek bolje reći istinu, ma kako ona glasila, premda ima još onih koji zagovaraju lakirovku. Šta je to što je istina našeg današnjeg trenutka?
- Veliki otpor i strah od promena. Ukoliko oni proizilaze iz navika stečenih u prošlosti, moramo pokušati da nešto promenimo i da ih se otarasimo. Ipak, strah od promena jeste ljudski, ali je ponekad i neljudski. Upravo završavate film, šta ćete raditi sledeće?
- S obzirom da će ovaj film biti prikazan u okviru novogodišnjeg programa, za sada sam reditelj novogodišnjeg programa. Poslednjih desetak godina pokušavam da uradim film, ali, kažem, producenti imaju neke svoje ideje. Recimo, u vreme Miloševićevog režima bilo je u modi snimanje antiratnih filmova. Meni to nekako nije bilo po ukusu, a nije bilo ni mnogo smešnih tema. Što se planova tiče, uvek sam verovao da je, makar kada se radi o filmu, reč o logici ponude i potražnje. Znači, ako ne postoji potreba za onim što ja mogu da uradim, onda je to u redu. Treba poštovati i uvažavati tu čeličnu logiku i ja ne znam gde bi mogao da bude moj prostor i da li ga uopšte ima u budućnosti. Možda je upravo televizija to mesto. Sudeći na osnovu vaših ranijih filmova, možda vaša poetika zahteva mirno vreme.
- Mojoj poetici najviše odgovora vreme u kome nema autoritarne vlasti; radio sam u periodu između Broza i Miloševića i radim sada dok se prepiru Đinđić i Koštunica. Bojim se da ponovo neću raditi ako neko prevlada i preuzme jaku vlast.
Željko Jovanović
