Izvor: Blic, 14.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nećemo valjda pod jednu šljivu
Nećemo valjda pod jednu šljivu
Ne prepoznaje današnji Beograd u kom je zavladao duh provincijalizma, a omiljeni ''sport'' postalo laktanje u igrama bez granica. Veoma je potresa neodgovornost prema kulturi i sistematsko zaglupljivanje naroda kroz serviranje kvazi umetnosti.
Trenutno peva u jednom beogradskom klubu, priprema novu ploču za koju tvrdi da je antologijska i da će biti domaći zadatak kolegama.
Za sebe kaže da je Srpkinja i patriota. Ali za >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << razliku od kafanskog srbovanja njen patriotizam je osvešćen i aktivan. Bebi Dol živi svoju ideju i ličnim primerom pokazuje kako se na pravi način voli svoja zemlja. Zbog čega ste se jedno vreme povukli iz javnog života?
U umetnosti su zavladali negativna selekcija i zakon novca. Snimaju samo oni koji ga imaju. Muzički urednici su mahom nestručni ljudi koji samo čekaju da im neko izvadi pare i kaže: 'Hoću da moja devojka snimi ploču i da se 20 puta dnevno vrti na televiziji.' Današnji pevači ne moraju da znaju ni da pevaju - mogu da repuju i drže koncerte na plejbek, ne moraju da znaju ni da sviraju - postoje kompijuteri sa već isprogramiranom muzikom… Kultura nam je na veoma niskom nivou. Šta ćemo ostaviti generacijama koje dolaze? Po čemu će nas pamtiti? Ovo što se snima uopšte nije naša muzika.
Današnji tinejdžeri niti šta uče, niti šta znaju. Misle da je sve onako kao što vide na televiziji i da bolje od toga ne postoji. Sve se to odražava na govor, mišljenje, ponašanje… Talentovani i obrazovani napuštaju zemlju, a prosperiraju površni i dvolični tipovi koji znaju da se laktaju u igrama bez granica. Tako je i u ostalim sferama života, ne samo u umetnosti. Ponekad sam ponosna što sam neprilagođena, što se ne snalazim u svemu tome i što me nema.
Zar odustajanje, u ovom slučaju, ne znači i saučesništvo?
Potrebno je da svaki čovek, u okviru svog posla i mogućnosti učini sve što je do njega da bi svima nama bilo bolje. Pitala sam se šta ja kao umetnik i kao Srpkinja mogu da učinim za svoju zemlju. I tako ste došli na ideju da snimite dela Stevana Mokranjca.
Želim da narod upoznam sa našom muzikom, a ne da slušamo tursku! Mokranjac zvuči rajski. Muziku ću prilagoditi tinejdžerskoj publici da bi im približila, ali ne na jeftin način, muziku čoveka koji se u Srpskoj akademiji nauka tretira kao nacionalno blago. A onda ću Mokranjca i sve nas kroz njegova dela da predstavim svetu. Jer kultura jednog naroda je njegovo lice. Želim da u očima sveta popravim lice srpskog naroda. Hoću da im, srpski tvrdoglavo zapušim usta! Da li je međunarodni festival u Helsinkiju prava prilika za to?
Iz Saveza kompozitora odlučili su se za mene, jer su sigurni da neću obrukati zemlju. Na tom koncertu će nastupiti pevači iz 136 zemalja, zvezde kao što su Selin Dion, Pol Makartni, Erik Klepton, Brajan Feri, Brajan Adams… Biće tu menadžeri iz najvećih svetskih producentskih kuća. To je odlična prilika da im predstavimo Mokranjca, a kroz Mokranjca i nas same. Nadam se da ćemo to dostojno učiniti. Naš zvuk je karakterističan, nešto između orijentalnog i vizantijskog. Miks zapada i istoka. Imamo posebnu liriku i poetiku. Ma mi smo najbolji! Sad zvučim kao prava Srpkinja, a? (smeh) Pošto je sve u organizaciji Ujedinjenih Nacija, da li je tačno da je za učesnike predviđen ručak sa premijerima zemalja Evropske Unije?
Da. Zamisli da na tom ručku ja dam Solani vokmen da čuje Mokranjca?! ''Gospodine Solana ja sam Jugoslovenka, Srpkinja, ovo je naša muzika, slušajte kako je lepa'. Takve neformalne situacije imaju više efekta nego oficijelni deo programa. Komunikacija sa svetom nam baš i ne ide?
-Veoma smo neozbiljni! Kad nas negde pozovu treba da damo sve od sebe da ih ubedimo da smo građanska evropska zemlja, a ne neka čudovišta kao što oni misle. Ali mi takve situacije propuštamo. Kada smo poslednji put nastupali na Evroviziji sa pesmom 'Brazil', naša delegacija se ponašala kao na ekskurziji. Po ceo dan su se provodili umesto da ostvaruju kontakte. Zato su Hrvati, iako nije njihova pesma izabrana nego naša, došli da paradiraju sa šahovnicama i pričaju svetu da smo mi monstrumi. Zbog toga smo i bili poslednji. Bezbroj je primera naše neodgovornosti i propuštenih mogućnosti za komunikaciju sa svetom. Utisak je da ni mi između sebe ne umemo da komuniciramo.
Ljudi od čije politike svi zavisimo trebalo bi da nadvladaju lične interese, da imaju mnogo više odgovornosti za svoje postupke. Ne smemo više da se lažemo, a laž je ovde postala svakodnevna pojava. Moramo da se oslobodimo jake zablude da će neko drugi rešiti sve naše probleme. Svako treba da učini što je do njega. Moramo da nađemo način da se složimo. Nemamo esenciju građanskog života - javno mnjenje, pa, dakle, ni sud javnog mnjenja koji bi bio uvažavan od onih koji donose političke odluke. Šta još treba da nam se desi da bismo se prizvali pameti??
I bombe su nam padale! Razumem ja da mi kao pravoslavci i mali narod smetamo svetu, ali čemu onda služi diplomatija? Služi da sedimo za ovim stolom i dok se ne dogovorimo kako da zlo sprečimo nema ustajanja! Naša zemlja je mala, utoliko treba da budemo mnogo veštiji i pametniji u odnosima sa svetom. Tvdoglavošću nećemo ništa postići. Možda smo mi stvarno u pravu, a ceo svet u ''krivu'', ali šta nam to vredi. Nećemo valjda zbog toga svi pod jednu šljivu da stanemo?! Ako je to ideja, onda treba da nam kažu: ''Mi ćemo ići do kraja jer smo u pravu, ali znajte da posledice mogu biti takve i takve…'' Pa ako svi zajedno odlučimo da idemo pod šljivu - onda pod šljivu! Simonida Milojković
.jpg)
