Izvor: Blic, 28.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neće nam biti bolje dok caruje laž
Neće nam biti bolje dok caruje laž
Poslovično škrta na rečima, muzička kritika je prvu ploču Nikole Pejakovića ocenila gotovo kao muzički događaj godine. Ovaj pozorišni reditelj po obrazovanju, glumac, scenarista i muzičar upravo je objavio je album 'Mama, nemoj plakati', uz pomoć muzičara koji su, za ovu priliku, sačinili bend 'Kolja i smak belog dugmeta'. Umesto objašnjenja o kojoj vrsti muzike je reč, Nikola Pejaković preporučuje: 'Nemojte slušati pred decom >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i gostima.' Na pitanje na koji način je nastajao materijal, sagovornik 'Blica' kaže: 'Izrada materijala je, kako njegovog tekstualnog, tako i muzičkog dela, tekla paralelno s mojim odrastanjem. Gitaru sam počeo da sviram sa sedam godina i od tada je nisam ispuštao iz ruku. Što se tiče tekstova, njih ćemo uslovno nazvati poezijom jer sam svestan da to što sam napisao nema nikakvu književnu vrednost.'
Jeste li sigurni?
- Pa sad me dovodite u nezgodnu situaciju da budem skroman, a ja ne funkcionišem u tim kategorijama. Ne mogu biti sto posto siguran da je moja poezija totalno bezvredna, ali u dubini duše osećam da nema vrednost, pogotovo ako je poredimo sa ozbiljnim pesnicima poput Hljebnikova ili sličnih. U tom slučaju sam tropa. Ali ako je poredimo sa poezijom koja ima cilj da zabavlja narod, onda ne da je poezija nego... Bitno je ovo - te pesme bi teško postojale i funkionisale bez muzike. Zbog toga je meni bilo jako bitno da album bude dobro odsviran. Na taj način sam želeo da pokažem da se bavim muzikom onoliko ozbiljno koliko se može baviti neko kome to nije hleb. Otkuda podnaslov albuma 'pornosoul'?
- To je klinačka dosetka koja treba da objasni i pomogne kritičarima, jer oni imaju potrebu da sve nazovu nekim imenom, tipa trip-hop, hip-hop, fak-hop. Zato sam ja želeo da im skratim muke, međutim, u suštini je to jedna zajebancija. Kao i sve ostalo. Da li je ploča, ako dopustite ovu permutaciju, više 'dolska' ili onako 'morska'?
- Ako ćemo pravo, ova ploča je rezultat finog spoja radosne tuge i tužne radosti. Otuda mi se sviđa ta permutacija. Ploča je nekako tužnija nego što je veselija. Eto, naslovnu pesmu 'Mama, nemoj plakati' - iako piše da sam ja pisao sve pesme - napisao je moj prijatelj veteran radnih akcija. To su oni ljudi koji ostare idući na radne akcije. Prvo rade, potom postaju traseri, onda uređuju zidne novine, a u stvari idu tamo da bi se dokopali mladih i naivnih curica koje dolaze da se, je li, druže. Ja sam dva puta bio na radnoj akciji sa svojim prijateljem Damirom, sa kojim sam i krenuo u avanturu pornosoula i koji je u međuvremenu postao ugledni stanovnik Švedske gde svira neki fri džez, dok sam ja ostao da kopam po sevdahu i bluzu.
Kome je namenjena ploča?
- Pošto se ova ploča bavi tako nekim situacijama u kojima ima i seksa i šita, pošto je znači njen sadržaj eksplicitna lirika, ona zato nije namenjena deci. Ja doduše nisam imao nameru da šokiram slušateljstvo, jer u ovoj zemlji ljudi obično ne žele ništa namerno da urade. Sve to što nam se desilo, kako ono za vreme Slobe, tako i ovo sada, došlo je slučajno. Svi oni u stvari hoće da urade sve najbolje za nas, samo što mi najebavamo od toga. Ja sam samo hteo da upotrebljavam reči koje mi se sviđaju, da se ne korisim šablonima i onda je ispalo da sam dobio album pun moralnih ekscesa. Sve pesme su u stvari neke male priče, je li to slučajno?
- To je moja sklonost ka dramaturgiji, ja svaku priču gradim kao malu sukobnu situaciju u kojoj neko nešto hoće, a onaj drugi neće. U jednoj pesmi na primer, devojka dolazi kod mladića, on im smota džoint i ode da skuva kafu. Vrati se posle pet minuta, a ona se onesvestila. Jednom mom prijatelju se to desilo čak dva puta. Ja, u stvari, želim da ispričam neku priču, a ne da prenesem sliku. Što se pak forme tiče, reč je o rokenrolu, mada se ja plašim da koristim tu reč? Zašto?
- To je jedna od najzloupotrebljavanijih reči. Ludi misle da ako kažu ja sviram rokenrol, momentalno su abolirani od gluposti. Međutim, onaj ko se bavi tom muzikom mora da bude pametniji i mudriji od rugih, ali to ni izbliza nije tako. Osim Ramba i par bendova teško da više postoji iko ko ima više mozga od narodnjaka. Ovi novi rokenrol poslenici su sa pameću, vaspitanjem i kreativnošću potpuno na istom nivou onih narodnjaka koji gostuju kod Mike u Salcburgu. Hoću da kažem, jeste postojala želja da pokažem kako bi rokenrol trebalo da izgleda, ali kao muzika. Rokenrol kao ideja je nažalost mrtav. A ako vas podsetim da je njegova suština subverzija za kojom i dalje postoji potreba? - U toj konstataciji se krije nešto drugo: svaka dobra knjiga je u osnovi subverzivna, svaka slika je u suštini subverzivna. Onog tenutka kada umetnik izgubi potrebu za subverzivnošću, on je mrtav. Ne interesuje mene šta ima da kaže neko ko ide niz dlaku većini, zanima me mišljenje jedinke, ako se utopi u masu, onda je i on masa. Vi ste pozorišni reditelj, kako stoji pozorište u tom kontekstu?
- Naše pozorište je uglavnom skupina mejnstrim naklapanja, otprilike kao mlaka voda, kojom se samo može oprati dupe. Vi ste režirali predstavu 'Parabelum' u 'Zvedara teatru' koja je takođe bila mlaka. Kako vam se to desilo?
- Ne slažem se sa vama kao što se ni tada nisam slagao sa svim kritikama koje su ocrnile tu predstavu i to tako kako nisu nijednu do tada. Nisam nikada ni tvrdio da je to predstava koja će pomeriti nešto i ostaviti traga u pozorištu, ali i danas tvrdim da je bila iskrena. Koji je to način da se ta, kako kažete pozorišna voda, zagreje?
- Vrlo jednostavan, ljudi samo teba da prestanu da lažu. Umetnik može da bude gad, može da kreše glumice, može mu kritičar biti ljubavnik, može se svući go na ulici, može povraćati sa balkona po narodu, može da radi i ono što meni sada ne može pasti na pamet, ali ne sme da laže kad stvara. E ovi naši umetnici ništa ne rade od ovog što bi mogli ili bi trebalo da rade, ali lažu. Laganje je skrivanje iza kvaziintelektualnih istina, floskula i opštih mesta koja su na sceni samo zato što ne iritiraju javnost. Željka Jovanović
