Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Maj.2015, 12:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nebojša Pešić: Epidemija nasilja
Tragedija za tragedijom. Radetu Šeferu iz Martonoša nije se dopalo s kim se njegov sin oženio pa je ubio snaju, njene roditelje, svoju taštu, tasta i ženu, pucao u snajinu tetku, a hteo je da ubije i sina, ali mu je nestalo municije. Dvanaest sati kasnije biznismen iz Čačka ubio je suprugu koja je spavala pored sina, a zatim i sebe. Dvanaest sati kasnije muž je ubio ženu u hotelu Slavija, a zatim je zagrlio i pucao sebi u glavu.
Previše zločina za 48 sati. Vreme je da >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << zazvone svi alarmi i da se svi zajedno zapitamo šta je to s nama i šta svako od nas može da učini ne bi li bilo sprečeno neko buduće zlo. A možemo da učinimo mnogo.
Samo na slučaju masakra u Martonošu vidi se da je naš sistem pun rupa kada je reč o sprečavanju nasilja u porodici. Ubica Rade Šefer krajem 2011. vređao je i napao policajce, pa su mu oduzeli oružje. Pošto je proces koji je pokrenut pred sudom u Senti zastareo (?), isti ti policajci koji su bili meta nasilja morali su da mu vrate oružje kojim je kasnije počinio masakr. Sin i žena su pre mesec dana tražili da mu se oduzme oružje zbog nasilničkog ponašanja, ali ništa nije učinjeno. Neposredno pred masakr priveden je po prijavi sina za nasilničko ponašanje, ali je pušten posle svega četiri sata, u alkoholisanom stanju.
Ove činjenice su više nego dovoljne za zaključak da ni policiji i pravosudnim organima, a kamoli običnom narodu, nije doprlo do svesti da je svaki nasilnik potencijalni ubica i da će se ovakve tragedije ponavljati sve dok iz korena ne promenimo zakonodavni i socijalni sistem, a svakako i način razmišljanja.
Ministar Nebojša Stefanović je smenio načelnike policijskih uprava u Kanjiži i Senti, a ministar pravde Nikola Selaković najavio je pooštravanje kaznenih sankcija za nasilje u porodici. Šta, međutim, da se radi s tim što nasilnici i ubice ne razmišljaju mnogo o kaznama. Sve češće presuđuju sami sebi.
I vrapci na grani znaju da se godinama unazad prijave žena koje su izložene nasilju ne uzimaju ozbiljno. Ne štiti ih dovoljno ni zakon, jer je, recimo, zabrana prilaska u praksi mrtvo slovo na papiru. Žena koja zna da će se nasilnik, ukoliko ga prijavi, vratiti za par sati i nastaviti da je tuče, sigurno neće pozvati policiju.
Za početak mogli bismo da striktno primenimo sadašnje zakone i da nasilnicima bar oduzmemo oružje. Službe za socijalni rad morale bi da budu mnogo energičnije u zaštiti žrtava. Vlada bi mogla da stvarno, a ne statistički, smanji nezaposlenost, siromaštvo i osećaj besperspektivnosti koji je u većini slučajeva okidač prilikom ubistava u porodici. Crkva bi mogla da novac koji neke vladike razbacuju upotrebi za edukaciju vernika, objašnjavajući im kakvi su gresi ubistvo i samoubistvo i šta znači “ljubi bližnjeg svog”. I, konačno, mediji bi trebalo da prestanu sa propagiranjem nasilja.
Nema nevinih, svi smo odgovorni.
