Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Mar.2015, 13:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nebojša Pešić: E, moj Milutine
Milutin je uvek slušao roditelje. Dok se školovao šezdesetih godina prošlog veka govorili su mu da je njegovo samo da uči, pa će sve doći na svoje mesto. Poslušao ih je. Bio je odličan đak. Završio je za metalskog radnika, a odmah zatim i višu školu. Odmah su ga primili na posao u fabrici koja je izvozila na sve četiri strane sveta. Imao je dobru platu, oženio se, dobio sina. Samo još fali stan. Kada se njegovo ime našlo na vrhu rang-liste, rekli su mu da nema više dodele stanova.
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << />
Nije važno, pomislio je Milutin, imam ovih deset prstiju pa ću zaraditi za kuću. Radio je prekovremeno, materijal je kupovao na čekove, majstori su mu radili na “dođem ti”...
Taman kada je završio kuću, stigao mu je poziv za mobilizaciju. Žena mu je kazala da je lud ako ode, ali joj je on objasnio da država zove i “da je red da joj se oduži”. Kada se posle više meseci vratio zadovoljan što nikoga nije ubio, shvatio je da su se u “pozadini” stvari promenile. Plata mu je ubrzo pala na pet dojče maraka, nije mogao detetu ni užinu da plaća.
Srećom, imao je auto marke “aleko” u koji je moglo da stane mnogo kanistera, pa je počeo da švercuje benzin i prodaje ga na ulici. I krenulo ga je. Bilo je za hranu i odelo.
Jednoga dana, međutim, priđe mu klinac u trenerci i upozori da to nije njegovo mesto i da briše odatle. Milutin mu zavali šamarčinu, ali su priskočili još neki klinci i pretukli ga bejzbol palicama. “Kolega” sa ulice mu je kasnije savetovao da je najbolje da se utali sa mafijom, pa više neće imati problema. “Neću da budem član mafije”, reče Milutin i ode da radi na građevini pošto je bio na prinudnom odmoru. “Šta sam drugo mogao”, vajkao se, “nije država kriva što su nam uveli sankcije”.
Onda su ga ponovo pozvali u rat. Kada je demobilisan, ratni drugovi su ga ubeđivali da zajedno tuže državu zato što im nije isplatila dnevnice. “Nisam ja otišao u rat zbog dnevnica, nego da branim zemlju. A i odakle državi novac”, odbrusi im Milutin.
A onda su došle promene pa se vratio u fabriku, ali su mu odmah objasnili da preduzeće mora da se proda jer će privatnik mnogo bolje da upravlja. I došao je gazda. Rekao je da će kupiti nove mašine i pokrenuti izvoz jer je potpisao “memorandum o razumevanju” sa stranim partnerima. Milutinove kolege su gunđale da je taj neki hohštapler koga interesuje plac, a ne firma. On im je odgovarao da nemaju pojma i da država valjda zna šta radi i kome prodaje preduzeća. Pošto je “biznismen” ispraznio zalihe i ostao dužan dvadeset plata, država je raskinula ugovor. “Jesam li vam rekao da država zna šta radi”, likovao je Milutin.
Partijski direktori su kasnije muzli ono što je preostalo. Onda im je država rekla da tako više ne može, da nisu konkurentni jer su im mašine zastarele, da ima viška radnika... Najstarijima su ponudili da odu pet godina na biro rada, a zatim u punu penziju.
Pomislio je da je bolje da se pomuči pet godina, a onda da uživa. Ipak, država garantuje punu penziju. Ali, baš kada je trebalo da dobije rešenje, država je promenila zakon i on je saznao da će, umesto u punu, otići u “prevremeno trajnu penziju”, odnosno da će mu penzija iznositi 17.000, a ne 25.000 dinara.
Sin, koji se “snalazi za lovu”, prebacuje mu da je nesposoban. Žena mu kaže da je čitavog života bio budala, ali da ga još pomalo voli. A on svakoga jutra, kada skuva kafu i zapali švercovani duvan, sebi postavlja pitanje: “Gde sam to pogrešio?”
