Izvor: Blic, 02.Apr.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne umem da odgovorim ko sam ja
Ne umem da odgovorim ko sam ja
Ne pravim statistiku svog života, ali nije tačno da prvi put igram u predstavi za decu. Ostvario sam nebrojene uloge na televiziji, u serijama za decu, igrao sam i u predstavama za decu, i to ne doživljavam kao nešto posebno. Ali mi volimo da pravimo istorijske trenutke, pa je tako bilo i ovaj put - kaže Petar Kralj u odgovoru na 'tvrdnju' da je 'Uspavana lepotica' Pozorištanceta 'Puž' njegova prva predstava za decu. Govoreći o samoj podeli >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozorišta na dečji i teatar za odrasle iz svog glumačkog ugla, odnosno samog zadatka koji se postavlja pred njega, Petar Kralj kaže:
'Glumački pristup je uvek isti, uvek moram da se borim za lik koji igram, samo je pitanje načina kako ću ga realizovati. Uvek je reč o živim ljudima koje moram da branim. Kralj koga igram u 'Uspavanoj lepotici', to je čovek koji mora da nađe načina kako da dovuče princa ne bi li mu ovaj probudio ćerku, ipak je realističan, čak realističniji od mnogih drugih. Bilo o kojoj vrsti pozorišta da govorimo, o bilo kom stilu, uvek je reč o ljudskoj istini i glumac mora do nje doći kako bi je saopštio preko sebe.' Gde se nalazi i u kom je odnosu naspram ljudske istine Doktor šuster; da li je taj lik bliži realnosti ili je nepopravljivo zabrazdio u zaboravnost?
- U kombinaciji mogućih nivoa on je na kraju ipak iščašen. Međutim, životne situacije, ti odnosi koji vladaju među junacima komada, potpuno su realistični, životni. Na primer, to traženje smisla je samo traženje smisla, neshvatanje stvarnosti je samo to i sve je lako prevodivo na elemente realnosti. Ono što tu priču čini drugačijom, što je uzdiže iznad prizemnosti i banalnosti jeste neobična kombinacija njenih elemenata. Jedan drugi, doduše mnogo 'stariji' junak Tola Manojlović, takođe, priča neku svoju ne baš uobičajenu priču?
- Tola traje na razne načine već 35 godina i možemo samo da nagađamo koliko se publike do sada promenilo i koliko se pozorišna publika promenila uopšte. A sve vreme ta priča koja je ljudski potpuno prepoznatljiva ostala je ista. To je priča o čoveku koji se ne samo inati već koji nevolje, bolesti koje ga snalaze pretvara u sve drugo samo ne u poraz, i koji u ljudima budi nešto poput optimizma ili nešto slično tome što ne umem da imenujem. Dugo se igra i predstava 'Sveti Georgije ubiva aždahu' u kojoj igrate Đorđa Džandara, takođe jednog 'čudnog' junaka?
- Oba junaka o kojima govorimo su primer delovanja jednostavnosti ljudske priče. Međutim, za razliku od 'Tole' u vezi sa 'Svetim Đorđem' se mnogo toga promenilo. Počev od samog konteksta u kome smo igrali i koji se stalno menjao. Ta predstava zvuči na jedan način kada je igramo u nekim normalnim okolnostima, a sasvim drugačije recimo u vreme bombardovanja. Na primer, kada onaj poručnik u komadu kaže da jedna zemlja treba da bude okupana čelikom, to je nekada zvučalo kao metafora, ali za vreme bombardovanja to je i glumce pogađalo u čelo, a kamo li publiku. Sada, nakon ovih dešavanja, ona opet ima sasvim novi, da kažem 'ukus'. I veoma je zanimljivo porediti različita vremena i reakcije. Ja recimo pesmu 'Kadinjača' recitujem još od vojske, od ‘67. godine, ali i danas, i ona je uvek izazivala različite reakcije. Stihove 'za nove dane da svima svane, da naše staze pošteni gaze' svi doživljavaju kao svoje. A zamislite tek pesmu 'Ostajte ovdje', koliko je ona promenila publike, i kako je zvučalo 'ostajte ovdje' u vreme kada je u Nemačkoj bilo više radnika nego ovde, kako u vreme onog režima, a kako sada posle 5. oktobra. Na sličan način se dešava i sa pojedinim rečenicama u 'Svetom Georgiju'. Publika sve te emocije razvejava i deli sa ostalima, vi sa pojedinim junacima živite i po nekoliko decenija?
- Uvek kada govorimo o dugovečnim predstavama, po pravilu je reč o dobro napisanim komadima koji se ne odnose na onu dnevnu traku koja se vrti napolju. Ono što je napisano po diktatu dnevnih događaja, ne razume se već sledeći dan nakon događaja o kojima je reč. Dobri komadi u svakom vremenu imaju taj dnevni karakter, ali i onaj nivo zbog kojeg postoji razlog da se uvek igraju. Pozorište ima i tu nesreću da mora da poseduje jedan deo udvaračkog, da mora da se odnosi na ono što zanima onoga ko trenutno sedi u sali, a da istovremeno bude iznad i izvan tih konkretnih događaja. 'Ono' mora da pogađa tog trenutka i da se istovremeno sačuva od banalnosti. Koji je to mehanizam za 'kontrolu' emocija?
- Osnovna stvar, moja celokupna strategija u pozorištu, sastoji se u tome da u svakoj ulozi koju radim pronađem nešto što će biti moj intimni razlog zbog koga igram tu ulogu. S druge strane, sama ta uloga i mene na neki način menja, i ja u stvari nikada ne znam da odgovorim ko sam ja. Zato i sabiram iz večeri u veče, sve te svoje predstave 'Živeo život ja pa ja' da bih pokušao da odgovorim na to pitanje na koje za sada imam 'rešeno' samo to da sam živ čovek i da se trudim da, koliko god to mogu, budem prisutan u svom vremenu i zabavljen onim darom koji mi je Bog dao. Kad imaš svoj razlog zbog čega nešto igraš, onda ne postoji ono što neki zovu transformacija. Suštinska transformacija ne postoji, transformacija je već sadržaj u koji se glumac upušta i već te on menja i prilagođava. Znači li to da ste svoje uloge birali sa naročitom pažnjom?
- Na izložbi fotografija u vreme jagodinskog festivala, na jednom eksponatu se vidi kako Bata Stojković predaje svoj lični poklon Zoranu Radmiloviću povodom nagrade 'Dobričin prsten'. Pozadi su Taško Načić na primer, i drugi ljudi i onog vremena kada smo u 'Ateljeu' pokušavali da budemo neka vrsta pozorišne trupe. To je značilo da svi igramo sve: u jednoj predstavi i nogu od stola, u drugoj glavnu ulogu. Tako su na primer u predstavi 'Ziger zager' Zoran Radmilović, Bata Stojković i Rale Ratković statirali. Cilj je bio da svaka naša predstava bude najbolja, ako je to moguće, u svakom svom segmentu. Mogu ja u jednoj predstavi biti statista, imati jednu rečenicu, ali znam zašto sam pristao da igram tu jednu rečenicu. U sledećoj predstavi me čeka velika ili najveća uloga i tada će neko raditi za mene. Šta hoću da kažem, u pozorištu se mora dalekosežno misliti i mora se voditi računa kako će se koji glumac razvijati i u kom pravcu. Naš model pozorišne trupe je čini mi se to obezbeđivao.
Željko Jovanović
