Izvor: Politika, 11.Sep.2012, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naša unutarstranačka demokratija
Činjenica da konačnu reč ima članstvo utiče da se smanji stranačka birokratija, kombinatorika i zakulisno lobiranje
Političke partije su ključni akteri u predstavničkoj demokratiji i ,,nosioci političkog života”, prema Ustavu Srbije. Stigmatizovati ih iz frustracije ili bojkotovati zbog malodušnosti može biti razumljiva reakcija građana, ali to nije konstruktivno niti delotvorno. Mnogo je bolje izvršiti pritisak na stranke kako bi se one demokratizovale iznutra >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i tako donosile odluke o svom programu i kandidatima na kvalitetniji način. Primarna odgovornost za to je na građanima članovima stranaka, drugim rečima na onima koji su već pokazali ambiciju da budu aktivni u javnom životu. Ukoliko se oni izbore za veći stepen unutarstranačke demokratije, kompletan javni život u Srbiji će dobiti novi dah, što je u ovom vremenu važno koliko i gola egzistencija.
Unutarstranačka demokratija već je evropski standard i iako njen stepen i modeli variraju, suština je u davanju svim članovima većeg uticaja na izbor stranačkog rukovodstva i programa. Činjenica da konačnu reč ima članstvo utiče da se smanji stranačka birokratija, kombinatorika i zakulisno lobiranje. Stranka postaje otvorenija za nove ideje i ljude, a članovi dobijaju mogućnost da zaista utiču na politički život, umesto što (uglavnom neuspešno) pokušavaju da poistovete stranke sa službama za zapošljavanje. Naravno, ni proces unutrašnje demokratizacije nije bez rizika, kao što su veća ideologizacija stranaka, snažniji kult vođe, slabljenje lokalnih odbora, manji značaj nacionalnih izbora, ali su pozitivne posledice daleko brojnije i, usuđujem se reći, neophodne našem društvu u ovom trenutku kada građani gube svaku iluziju u bolje i dostojanstvenije sutra.
U idealnom slučaju, stranačko članstvo u Srbiji trebalo bi da bira najuže rukovodstvo i kandidate svojih stranaka za predsednika i premijera. U velikom broju evropskih zemalja članstvo na razne načine utiče i na izradu i usvajanje partijskog programa. U Francuskoj su čak 2004. godine članovi Socijalističke partije odlučivali internim glasanjem o njenoj poziciji prema ratifikaciji Konvencije o evropskom ustavu. Naravno, za unutrašnju demokratizaciju potrebno je vreme i usvajanje seta raznih kriterijuma, a koliko je ova tema kontroverzna možemo videti na primeru naše najmasovnije i najorganizovanije stranke: Demokratske stranke.
S obzirom na to da u Srbiji ne postoji dvopartijski sistem, nije deo političke kulture da stranka koja prelazi u opoziciju automatski menja kompletno rukovodstvo, budući da njeno učešće u vlasti zavisi i od drugih faktora, ne samo od njenog izbornog rezultata. S druge strane, ukoliko silazak s vlasti nije momenat za preispitivanje i otvaranje za nove ideje i ljude, postavlja se pitanje koji onda jeste!? Iz ovoga proizilazi da je najprikladnije rešenje raspisivanje izborne skupštine, bez kadrovskih ili programskih preduslova za nju, kako će se na kraju i desiti. Ali ostaje pitanje zbog čega nije iskorišćenmomenat u kome je vidljivo da je stranka izgubila na koheziji i legitimitetu da se uvede presedan u srpsku politiku i omogući svim članovima da kroz internu demokratskuproceduru učestvuju u restauraciji stranke? Zar nije bolje za celokupnu klimu u društvu da se kandidati bore za srce i um svojih članova umesto da se vodi dijalog preko tabloida i ishod određuje u opskurnom procesu lobiranja i stranačke kartelizacije?
Optiranje za unutarstranačku demokratiju ne treba da bude motivisano trenutnim odnosom snaga partijskih vođa, već je toprincip koji se poštuje u svim okolnostima i nezavisno od ličnih interesa. Iz ovog razloga svi koji suse zalagali za neposredno biranje novog rukovodstva DS-aimali bi mnogo veći autoritet da ovakav stav nametnu da su ga sami poštovali već 2010, kada je izborna skupština prvi put trebalo da bude otvorena za sve članove i kada je klima bila manje antagonistička. Ne mogu se principi poštovati samo dok odgovaraju ličnom interesu, to onda ne zaslužuje naziv princip, već se naziva oportunizam.
Kada se proces unutrašnje reforme ne vodi kroz otvorenu demokratsku proceduru, koja jedina omogućava realan uvid u stanje i isplivavanje na površinu najboljih ljudi i ideja, dolazi se do bizarnih zaključaka da su za izborni neuspeh DS-anajodgovorniji oni koji su najpopularniji u narodu, ili koji su ostvarili najbolje izborne rezultate, ili čak koji su istovremeno dobili poverenje većine država sveta za predsedavanje ključnim međunarodnim telima. U suštini, recept za ozdravljenje DS-ai veći legitimitet svih drugih stranaka u Srbiji jednostavan je i može se prepisati iz evropske prakse: veća inkluzivnost, poštovanje svojih članova i simpatizera, manja arbitrarnost i diskreciona moć najužeg rukovodstva, kao i neutralizovanje uticaja krupnog kapitala i drugih spoljnih činilaca na definisanje odluka unutar jedne političke porodice.
Svaka stranka, pored svog nesporno pragmatskog i tehnokratskog karaktera, mora biti i zajednica vrednosti i sličnih pogleda na sudbinu zemlje. U otvorenoj unutarstranačkoj utakmici treba da se odaberu, na jednoj strani, najbolje forme u kojima je moguće neku ideju primeniti i, na drugoj, najbolji ljudi za taj posao. Samo tako stranka postaje politička porodica, a prestaje da bude čopor u kome je čovek čoveku vuk i gde je država plen koji treba međusobno razdeliti. Tad će se i utakmica preseliti iz tabloida u stranačke forume, a svi mi ćemo moći da kažemo da konačno živimo u jednoj normalnoj zemlji.
Nikola Jovanović
objavljeno: 12.09.2012
