Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Jun.2018, 14:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Da li to Rusi dolaze ili su oduvek bili tu?
Velika tema Evrope danas je – ruska propaganda. Ona, ta propaganda, ne bi trebalo nikoga da iznenađuje – značajna su iskustva i ruskih tajnih službi i raznih “agitpropova”, i o tome se i mnogo zna i mnogo se pisalo.
Izgleda da zaprepašćenje zapadnog sveta dolazi pre svega zbog povratka Rusa na scenu koju su devedesetih napustili, više zbog slabosti da je provode nego zbog odsustva želja. Danas, kada tehnologija omogućava neverovatne stvari, uveliko se spekuliše >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << gde su i dokle su stigli Rusi u modernizaciji svojih “agitpropovskih” veština.
Od Trampove izborne pobede sve se više priča i ogromnom ruskom uticaju na izborne rezultate u raznim zemljama. Sankcije Zapada prema Rusiju traju od 17. marta 2014. i stalno se povećava broj zemalja koje se priključuju. Kako je ruski odgovor bio recipročan, zamrla je trgovina tih zemalja sa Rusijom. To je bio razlog što se Turska povukla iz galimatijasa. Naime, ogromnu štetu trpe i Rusi i sve zemlje koje sprovode sankcije, a efekat sankcija ne postoji. Verovatno se i zaboravilo da je Krim bio razlog sankcija.
Nekako je u tim raspravama o novoj ruskoj propagandi Srbija postala dobar, a i loš primer. Ne samo da raste vidljivost propagande nego je tlo za tu propagandu baš pogodno, volimo Ruse. Proglasili smo se neutralnim i vojno i u odnosu na sankcije, a niški humanitarni centar i te kako bode oči Zapadu. Uzgred, ovde je zapadna propaganda takođe prisutna na način vrlo sličan ruskoj, samo što smo imali i neke koristi od toga (kraj Miloševića), pa nam to uglavnom manje smeta ili nam je manje smetalo.
No, zanimljivi su dometi svih tih akcija, koje deluju vidljivije kada se analizira uticaj na neke medije i neke političke stranke. Nekako od Sanstefanskog mira, Srbija i Rusija imaju odnos miša i mačke, gde smo mi često izvlačili deblji kraj i tražili političko utočište negde drugde. Ali jeste činjenica da ulogu Velikog brata Rusija igra na Balkanu još, na primer, od Mirovnog sporazum u Kučuk-Kajnardžiju 1774.
Čuveni su primeri iz istraživanja javnog mnjenja, gde mi doživljavamo Ruse kao velike donatore iako oni to nisu, u NIS su investirali, sada se to zna, mnogo manje nego što im NIS sada vredi i imamo jasnu podršku oko Kosova, šta god da to znači i šta god nam to značilo. Iz istih izvora imamo i podatak o ogromnoj naklonosti Rusima, uz skoro nikakva očekivanja, nasuprot EU, koju i ne volimo mnogo, ali bismo rado glasali da uđemo tamo ako bi nas neko pitao.
Sve u svemu, rekla bih da, što se nas tiče, Rusi nisu neki novi fenomen koji otkriva sada zapadna diplomatija i analitika, bar ne nama – uvek su bili tu, uz permanentne političke oscilacije – da ne pominjemo “istorijsko NE” i niz drugih nesporazuma niti da se prisećamo koliko sramotno malo plaćaju naftnu rentu. No, to nije njihov nego naš greh. Uz sve te oscilacija u političkim odnosima izgleda da je slika Velikog brata upečatljiva i da mi većinski volimo da postoji taj brat, pa makar se ponovo razilazili i približavali politički. Mada bi nam svima bilo jasno da im namere nisu bratske.
.jpg)
