Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Nov.2017, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčio Pantelić: Šok, ne i iznenađenje
Masakru koji je u teksaškom mestašcu Saderlend Springsu upravo počinio pojedinac zvani Devin Keli, obezbeđeno je mesto u antologiji nepočinstava.
Prvi put je iz poluautomatske puške prosto desetkovano jedno naselje: ubijeno je 26 i ranjeno 20 (od kojih je 10 u kritičnom stanju) od ukupno oko 500 njegovih stanovnika, a prvi nalazi sugerišu da je napadač ovo zverstvo usred crkve počinio jer su mu prekipele svađe s taštom.
Amerikanci su, naravno, šokirani. Ne >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << bi se, međutim, moglo reći da su baš iznenađeni. Pre samo šest nedelja doživeli su još veći sličan potres, kada je milioner i kockar Stiven Pedok usmrtio 58 i ranio više od 500 prisutnih na muzičkom festivalu u Las Vegasu. A masovna ubistva (kada su u jednom mahu ustreljene bar četiri osobe) učestala su, inače, toliko da tamo više ne spadaju u neočekivane drame: prema računici koju prenosi Gardijan, bilo ih je čak 1.516 u samo 1.735 dana.
“Crna nedelja” u Teksasu bila je “stoprocentno predvidiva”, ocenio je i analitičar Njujork tajmsa na osnovu opsežnog istraživanja. Predvidiva, dodao bih, bar kao zemljotresi za koje se zna da su negde neminovni, ali da ostaje neizvesno kada će i kojom silinom grunuti.
Najmoćnija oružana sila kao da nema dovoljno snage da spreči oružana masakriranja unutar nje. Međunarodna ispitivanja ukazuju da su u njoj masovna ubistva bar 11 puta češća nego u bilo kojoj drugoj razvijenoj zemlji.
Deluje paradoksalno, ali je po mnogima to logična posledica prekomernog naoružavanja građana. Među različitim registrima najčešće se pominje da, iako čine svega pet odsto svetske populacije, Amerikanci raspolažu sa 35-50 odsto planetarnog arsenala za ličnu upotrebu (88 “puca” na 100, od ukupno oko 320 miliona stanovnika).
Nataložena ljubav prema oružju prečesto se pretvara u mržnju prema drugima, pa i prema samom sebi. Više od 300.000 Amerikanaca godišnje gine u lokalnom vatrenom svođenju računa. Masovna ubistva, pritom, čine jedva jedan procenat ukupnog prekraćivanja života hicima koje, kažu, najčešće ispaljuju samoubice.
Statistike sugerišu i da je više Amerikanaca izgubilo život u takvim unutrašnjim upucavanjima (1,4 miliona) nego u svim ratovima (1,3 miliona). Takođe je pre tri godine u opticaj pušten i podatak da je hiljadu puta više građana SAD stradalo od oružja u sopstvenoj režiji nego u akcijama terorista kod kuće ili u inostranstvu.
Kad se pod parolom “Amerika pre svega”, pre tačno godinu dana, na izborima izborio za mesto šefa Bele kuće, Donald Tramp svakako nije računao da će njegova zemlja čuvati primat po unutrašnjim oružanim likvidacijama, ali se nije svojski ni potrudio da ih smanji. Ni masakr u Teksasu nije mu, dok ovaj tekst ide u štampu, bio dovoljan da se uključi u debatu o kontroli nacionalnog ličnog naoružanja. Uveren je, kao i polovina anketirane javnosti, da je posedovanje revolvera i pušaka (pa čak i poluautomatskih) neotuđivo pravo građana, garantovano drugim amandmanom Ustava. A vodi i računa da se ne zameri moćnom oružarskom lobiju NRA, koji bitno utiče na izbor, pa i odluke organa vlasti.
Polarizacija oko statusa oružja u američkom društvu i politici sve je zaoštrenija. Kompromis zasad nije na vidiku iako je nauka utvrdila da prekomerno naoružavanje doprinosi prekomernom broju ubistava.
Mnoge mere za kontrolu naoružanja nisu imale prođu. Možda ih onemogućava priroda sistema koji u globalnom nastupu ističe snagu svog arsenala.
Zvuči opet paradoksalno, ali mi se čini da je odobravanjem prekomernog naoružavanja podanika sistem priznao da država nije dovoljno spremna za svoju osnovnu funkciju – da raspolaže monopolom sile zarad zaštite građana i očuvanja reda, pa da je deo tih svojih obaveza prepustila pojedinačnim nahođenjima koji, kako se ispostavlja, mogu da predstavljaju pretnju poretku. Ne slažem se sa uveravanjima zastupnika naoružavanja da su masakri “cena za našu slobodu delovanja” niti da bi krvoprolića bila manja da su svi ljudi naoružani i da tako mogu da odbiju ili preduprede napad jer se pokazalo da višak pucaljki doprinosi povećanju broju žrtava pucanja.
Saglasan sam pak s nalazima da je neophodan niz mera kako bi se Amerika izvukla iz “epidemije” oružanog nasilja. Kao prvo, za šta se zalažu, čak i obožavatelji naoružanja, treba više kontrolisati promet oružja, bar toliko da se smanji mogućnost da dođe u ruke onih za koje je dokazano da su skloni nasilju, kao što je to bio počinitelj masakra u Teksasu. I drugo, da državna politika bude više posvećena negovanju duha tolerancije i suživota, a manje oslonjena na prohteve vojno-industrijskog kompleksa, kojem je cilj da se njegova prodata roba što više troši.
U suprotnom, sledi nastavak šokova bez iznenađenja poput masakra u Teksasu. Za koji je, kako se izveštava, bila dovoljna i samo “nezgodna tašta” da nastane tragično svašta.
.jpg)
