Izvor: NoviMagazin.rs, 19.Nov.2017, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Tramp, Si, Putin…
I predade Amerikanac, u prisustvu Rusa, a u odsustvu ujedinjenih Evropljana, Kinezu da predvodi svet. Ovako bi mogle da se sažmu ocene uticajnih analitičara o 12-dnevnoj turneji Donalda Trampa po pacifičkoj Aziji.
Preteraše ga. Tačno je da je isticanjem gesla “Amerika pre svega” šef Bele kuće sugerisao da mu je svet sekundarna briga, a da kineski predsednik Si Đinping svoju zemlju predstavlja kao šampiona globalizacije, ne samo zbog dosadašnje nego i zbog projekcije >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << buduće vajde u procesima sve veće međunarodne međuzavisnosti, ali…
Niko sada, međutim, ne može, sve i da ima i volje i snage, sam da predvodi ceo svet, koji je danas poligon nadmetanja mnogih aktera, različitih sistema i spoljnih prioriteta, pri čemu se ništa bitno, ako izuzmemo stradanje, ne može izvojevati bez saradnje i s rivalima. Nije, dakle, drugome prepušten globalni tron jer apsolutne moći koja bi ga “zaslužila” više nema. Apsolutizam, doduše, jača u mnogim, pa i demokratskim, državama, ali je praktično nestao u međudržavnim odnosima.
Autokratske karakteristike očitavaju se u politikama Trampa, Sija i Vladimira Putina, ali su dotični međusobno pokazali vanrednu dozu prigodnog uvažavanja. Tramp je u Pekingu doživeo, prema sopstvenim rečima, počasti “kao niko” pre njega, što je valjda bila i cena za njegov hvalospev domaćinu. Ništa od svojevremenih kritika na račun Kine nije ponovio, mada je uz sklapanje poslovnih ugovora (od kojih neki nisu bili obavezujući) u vrednosti od 250 milijardi dolara (znatno manje od godišnjeg suficita Kine u robnoj razmeni sa SAD) napomenuo da trgovina mora da bude uravnoteženija.
Dve strane su se dogovorile, kako se saopštava, da zajednički pritisnu severnokorejskog lidera Kim Džong Una da se odrekne nuklearnog naoružanja, pri čemu je tviteraški razigran šef Bele kuće izrazio i očekivanje da bi jednog dana mogao s njim, uprkos i uzajamnim ličnim vređanjima, da se sprijatelji. Tramp i Putin su pak bili u centru pažnje na samitu APEK (Azijsko-pacifičke ekonomske kooperacije) u Vijetnamu, gde su i bez formalnog sastanka izdali zajedničko saopštenje da će likvidirati ISIS i preduzeti niz mera za održavanje slobodnih izbora u napaćenoj Siriji.
Američki predsednik je, ujedno, još jednom demonstrirao i veštinu “sedenja na dve stolice”. Pošto je prvo rekao da je sagovorniku iz Kremlja poverovao kad je čuo da on tvrdi kako nije bio umešan u hakeraj na američkim izborima, ubrzo je izjavio i da veruje svojim službama (povodom čijih nalaza se vodi pomna istraga), koje tvrde da je Moskva bila i te kako upletena.
Tim povodima meni je ipak najupečatljivija bila okolnost da se dobar deo sudbine sveta skicirao u originalnom trouglu Amerika – Kina – Rusija, što je obodrilo prognozere po kojima se “centar sveta” premešta sa Atlantika na Pacifik. U toj kombinatorici na značaju je dobio i treći – Indijski okean.
Tramp i njegovi saradnici su region poznat pod nazivom pacifička Azija istrajno definisali kao “indo-pacifički”. Preimenovanje je strateškog dometa. Izražava spremnost da se dalekoistočna problematika poveže sa drugim pomorskim putevima, uz sadejstvo demokratskih država – SAD, Japana, Australije i Indije – koje bi tako relativizovale kinesku sve osetniju “ekspanziju” po okolini i transportnim projektom, popularno zvanim novi put svile, do srca Evrope. Nju Delhi se pritom, bar zasad, postavlja u stilu “pomoz' bože na sve strane” jer je već uključen u kinesko-ruske inicijative za “obuzdavanje američke dominacije”.
Iz ovih aranžmana Evropa je isključena iz geografskih razloga. Ali, s mogućim, po nju nepovoljnim, strateškim posledicama.
Ako se zaista pokaže da su pacifičke veze presudnije od atlantskih, to bi, prvi put u modernoj istoriji, moglo da se svede na zajednicu koju je, uprkos uzvišenim ciljevima, pregazilo vreme. Valjda je i to među razlozima što se EU upravo većinski dogovorila da uskladi vojne potencijale i što nastoji da ojača, raznim sredstvima podrivena integrativna svojstva, a time i održi globalni prestiž.
Za nas ovdašnje i nama (ako ih ima) slične, sve to predstavlja novi izazov. Pogotovu što će se sve više tražiti uklapanje u prevladavajuće tokove u kojima “sića” neće biti bitna, osim kao eventualna “moneta za potkusurivanje”.
Možemo mi, takvi, i da po svom ćefu prepevamo “Tamo daleko” kao globalnu prednost, uobražavajući da se sa seobom moći i preganjanja na Daleki istok, daleko od nas sele i krize, ali to bi bilo još jedno naše samozavaravanje. Nema, rekao bih, u svetu ozbiljne krize koja ovde, kao prostoru “nedovršenih poslova”, ne bi pospešila još veću krizu. Nema ni krize, stoga, koju bismo smeli da doživimo kao nešto “tamo (vrlo) daleko”.
