Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Jul.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Bujanje narcisa
Botaniku i politiku pojačano ove sezone povezuju – imenjaci. Na oba polja buja narcis, ali dok je u prvoj to naziv za cvet kojem se mnogi dive, u drugoj označava kadrovsku “cvećku” koja se sama sebi divi toliko da umišlja da sve ostalo vredi samo ako zadovoljava njene potrebe.
U ovakvu svetsku “cvećku” broj jedan, u sve oštrijoj globalnoj konkurenciji, izrastao je, po nalazu niza eksperata, još neozvaničeni kandidat za preuzimanje kormila u Beloj kući milijarder >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i šoumen Donald Tramp. Dotični je uspeo da dobije više glasova nego svi njegovi rivali u američkoj Republikanskoj partiji, tako što je stranačku bazu opčinio i izjavama u stilu da će on biti “najefektniji predsednik koga je Bog ikad stvorio”, tako da bi “narodu samo pobede mogle da dosade”.
Pedantni hroničari nalaze elemente narcisoidnosti i kod, takođe još neozvaničene, predsedničke kandidatkinje Demokratske partije Hilari Klinton. Ona, kažu, ne potcenjuje druge tako drastično kao Tramp, ali je pokazala sklonost da sebe, svoje inspiracije i improvizacije, izuzima od pravila koja, i na unutrašnjoj i na spoljnoj sceni, važe za sve.
I ranije smo imali lidere sa izvesnom dozom narcizma, ali danas ekstremni narcizam postaje dominantan na političkoj sceni – upozorava američki psihoterapeut Džozef Bargo. Iako cilja na Trampa, u njegovom prikazu se ocrtavaju karakteristike tog ekstrema kakve se učestalo primećuju i kod političara na drugim krajevima planete. Ekstremni narcisi, precizira, protivnike omalovažavaju kao gubitnike ili idiote, razbesne se kad dožive osporavanje i krajnje nepristojno se ophode prema onima koji su se usudili da ih žacnu, a protivnapad preduzimaju uz korišćenje tri omiljena im oružja u suočavanju s kritičarima: okrivljavanje, omalovažavanje i razjarenost.
Neki od njih zapadaju u blaži oblik manije, nadovezuje se u anketi vašingtonskog medija Politiko psiholog Džon Gartner. Uzimajući u obzir sve njihove krajnosti, sluti da “možda nismo tako daleko od sveta našeg prapretka šimpanze, u stilu filma ’Planeta majmuna’, u kojem najborbeniji i najenergičniji postaje vođa grupe”.
Ali, možda se bližimo novom modelu odnosa između vlasti i raje. Gotovo neregistrovano, iako bombastično, na globalnu političku scenu, gde su se rutinski nizali jedan po jedan “izam” (despotizam, populizam, autoritarizam, pluralizam…) banuo je – narcizam.
To je poredak, proizlazi iz studija američkih specijalista, u kojem preovladava sveobuhvatno preterano samoljublje, osećanje pojedinca da svet postoji samo radi njega, pri čemu se nepokolebljivo drži izreke “ukoliko se moje mišljenje ne slaže s činjenicama, utoliko gore po činjenice”. Ustrojstvo već ima i neku vrstu hijerarhije.
Bazu čine građani koji, takođe prema istraživanjima u SAD i drugde, sve masovnije insistiraju na ličnoj izuzetnosti i sticanju slave. Inspiracija im proističe kako iz razočaranosti postojećim sistemom u kojem za njih nema dovoljno važne uloge, tako i iz sve veće dominacije “selebritija” i rijaliti šoua, čiji metode koriste i mnogi zvanični fabrikanti, a onda i konzumenti paralelne realnosti, u javnom životu.
U vrhu su politički i lideri biznisa koji ekstravagantnom samovoljom uspevaju da se masi prikažu kao deo nje i njenih primedaba establišmentu. Uzdižući se na takvoj kritici, oni pak ne trpe kritiku na sopstveni račun. Stvaraju utisak sopstvene svemoći, okružuju se laskavcima, a potiskuju elitu stvaralaca i znalaca. Zajednička im je i netrpeljivost prema medijima koji kritikuju tako jaku personalizaciju sistema i agresivnu propagandu odozgo.
Narcisoidnih vođa je, doduše, oduvek bilo. Često su menjali nacionalnu i internacionalnu istoriju, i na bolje i na gore. Njihov novi naraštaj je, međutim, originalan pre svega po tome što se razmahao i po demokratijama koje garantuju sva prava pojedincima osim zavođenja režima samovlašća i ponašanja u stilu “država, to sam ja”.
Sklonosti ka autokratijama danas se mestimično čak brže šire po demokratijama nego demokratske aspiracije po autokratijama. Takvom obrtu doprineo je i narcizam, koji je u ova vremena rastućih krajnosti ugradio i sopstveni ekstremizam – vrhunske samoživosti i egocentrizma, kao metoda i za sticanje i za održavanje na vlasti.
Trampov fenomen značajniji je od sličnih jer se pojavljuje u vodećoj sili, od koje i dalje u velikoj meri zavisi oblikovanje sveta. Uspe li svojim postupcima da se domogne Bele kuće, to bi moglo da podstakne i druge da krenu, ili nastave, njegovim putem, na kojem on često ubedljivije oponaša strane “nepodobne” lidere nego što se drži domaće pluralizovane i globalizovane tradicije.
Za navođenje imena svih bivših i sadašnjih lidera narcizma potreban je znatno veći prostor od raspoloživog. Ovde je ipak, nadam se, izloženo dovoljno elemenata na osnovu kojih će čitaoci moći da prepoznaju ne samo rascvetane već i karijerne narcise u nastajanju.
.jpg)
