Izvor: Blic, 18.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moji junaci su bolesni od sebe
Moji junaci su bolesni od sebe
Dok okončavamo ekskluzivan razgovor sa Radovanom Belim Markovićem - petak u podne - piščev roman 'Knez Miškin u Belom Valjevu' još uvek je samo jedan od favorita, sasvim ozbiljnih, za prestižnu NIN-ovu nagradu, budući da će njen nosilac biti poznat danas u podne.
U romanu 'Knez Miškin u Belom Valjevu' junaci i junakinje su imaginarni ili stvarni (?) likovi Valjevaca uoči Drugog svetskog rata.
- Reč je, razume se, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << o romanu i, po mom uverenju, junaci iz romana ne podležu merilima onih koji bi ih, možda, i pohapsili - zbog svega što su počinili. Junaci mog romana većma imituju život, većma se 'prave da žive', većma su bolesni od sebe i pričaju priče onih koji su već jednom umirali. Na žalost, stvarne Valjevce ja prisno ne poznajem, ali, na sreću, poprište mog romana i nije u administrativnom Valjevu, no u Belom Valjevu, a Belo Valjevo nije municipalna nego estetička činjenica. Moj roman nije Moralische Erzählung, već jezičko pletenije o sutonskom stanju jednog sveta, dok se u svakom čoveku pomalo hladi duša i svako se od sebe drži malo odvojeno. Možda je nedavni rat otvorio i neke druge prozore u takozvanu realnost, ali ja sam vreme pred Drugi svetski rat uzeo kao 'promenu žanra' - ako Svet uzmemo kao Božji roman! Stiče se utisak da je vaš roman pre hronika u kojoj više držite do stila nego do priče?
- Hronika podrazumeva proverljivost datuma i podataka, a ovde je reč o zamišljanju vremena osem vremena, o žalosnoj sudbini 'viših svetskih (i srpskih!) ciljeva', o izohipsama na duhovnoj mapi jednog smorenog i iznutra obogaljenog sveta... Stil je jemstvo da je neka hiljadu puta ispričana priča jedinstvena u svojoj vrsti. Rečenice, u romanu, možda i ne mogu da 'žive o svom trošku', niti je to razlog za mojih rečenica prekomernu dužinu, ali kao što postoje pesme koje se plaču - tako postoje i rečenice čije 'glave' jure sopstvene 'repove', saobrazno osnovnoj priči koja svoju svenadležnost izvodi iz mnozine malih priča i 'opričaka', pa se, stoga, čini kako osnovna priča sama od sebe odustaje... Volim da razne jezičke matrice upošljavam u orbiti jedne priče, ili romana. Nije istina da starovremenske reči upotrebljavam kako bih se manje brukao na jeziku 'koji ceo svet razume'. Presudnije od same jezičke matrice je: da li po njenom 'modlu' nastaje književnost. Sam jezik nikada nije dovoljan za nastanak jednog književnog dela, ali književnost izvan jezika ne postoji! Pišete: '...ali svet se, jamačno, ni u vremenah pomjateniju, ne bi bogzna promenio i svako ko bi, ma i u snu, vidimu neku promenu očekivao, mogao bi, kad iz sna se probudi, samo da iskolači oči, začuđen što promene nikakve i nema...' Koji je vaš stav o nama, sada i ovde?
- Čovek sam sa više duša; živ, ali kao neko prebijene kičme. O svojem stavu, glede ovih 55 godina kako sam ugledao mrak ovoga sveta, ne mogu da govorim jezikom kojim se služe novine. Ali da bih ipak nešto nagovestio, upućujem Vas na Munkov 'Krik'. Nisam umeo sa sobom, ni svetom! Sa svakog sam se srpskog bunara žedan vratio, osim sa zdenaca koje nude knjige srpskih spisatelja. Osećaj je moj da sam vavek s nekim napola živeo i da me obara i seče onaj ko sadio me nije. Ne, ne žalim se, ali 'nisam više na staroj adresi' i, osim o svetu koji nosim u sebi, nerado rasuđujem o stvarima za koje postoje svetovnom govorništvu vičniji ljudi.
Mislite li da knjige menjaju svet? I da li uopšte imaju budućnost? Zašto Vi pišete?
- Mislite li, pak, Vi da bi svet bez knjiga bio nešto drugo doli jedno kaljavo svinjište? Ne bih, razume se, knjigama pripisivao nekakvo svemogućstvo, ali pred poslednjim na ovom svetu čovekom, tvrdo verujem, prekorno će stajati knjiga! Na dometu mojih rečenica nije Drina, kao na dometu durbina Mišićevih oficira, ali na dometu su udaljenije pokrajine mojih dušâ; možda i zato pišem... Kažete: '... Bog uvek udesi da, makar jednom u životu, svako pogne gordu svoju glavu...' Da li vam se to desilo?
- Već sam vam nagovestio svoj osećaj: popljuvan da sam vavek po svetu išao, a nisam krao, lagao, ni klao... U Srbiji ne postoji ni jedna varoš u kojoj je piscu dobro, ako pisac u njoj mora da živi. Kapa s praporcima jedino je srpskom piscu za života okrunjenje... To je moje iskustvo, ali ja, kao čovek minulog doba, takorekuć: 'ostatak mračne prošlosti', ne mogu, i ne želim, svoje iskustvo da uopštavam. Citirate zapis iz berlinskih novina 1884. godine u kojima je izvesni Grundler izmislio bocu u koju bi se mogle zatvoriti i prenositi reči. Koje biste vi reči zatvorili u bocu da ih neko 'nađe' i čuje?
- 'Jao meni, jao'! Da li se ponekad osećate kao Milostiva Aronijanka, tj. kako vi kažete, gospa u čijoj je duši izbio stečaj?
- Kad bih se bacio u pomno 'iščitavanje' svojih posrnuća, mnogo bi mi se iščupane kose belelo u šakama. Gospođa Aronijan je, u mom romanu, svoj život zasnovala kao pamflet protiv Sudbine, ali taj pamflet je, po sadržaju, katalog neophodnih sitnica za uspešno negovanje vlastite smrti. Svi se, na koncu, na upotpunjavanju tog kataloga svesrdno zalažemo, a ja se staram da istom poslu pribavim i nekakav književni alibi. Kao što je poznato, ni jedan stečaj ne može ostati bez posledica, ni bez izgovora! Najzad, ima li smisla zavrtati nogavice kad je voda do grla?
- Rečeno je: 'Ploviti se mora, živeti ne' i ja sam odavno zatvorio oči pred dubinom vode. Ne znam ima li smisla, zašto, ni u ime čega, ali znam da grešni čovek stalno pravi sa sobom nekakve nagodbe i aranžmane... Tako i ja. Osim Kolubarom, Valjevom, Lajkovcem... čime se još 'hranite' kad pišete?
- Molim Vas da Kolubaru, Valjevo i Lajkovac (kao i ostale u mojim knjigama pominjane toponime, hidronime i oronime) shvatite kao geografske činjenice iz izmišljenih pokrajina, Gornje i Donje Psače, i da mi ne zamerite što se ponekad naslutiti dadne da je Donja Psača ponad Gornje... Ne 'hranim' se, već se 'napajam' na zdencima Kraljevskog jezika srpskog, dok su 'isečci iz štampe' i 'ispisi iz arhiva' takođe psačanske provenijencije i, priznati se mora, ponekad nije lako do njih doći... Zašto u belešci o piscu stoji: 'Za sada smireno i rezignirano živi u Lajkovcu'?
- Već u skladu sa mnozinom duša, mnogi su u meni i zavičaji. Lajkovac je mesto u kojem ja ne živim od pozne antike, nego tek minulih tridesetak godina, pa zato ne mogu o Lajkovcu, već zbog pomanjkanja i nedostupnosti 'građe', da kazujem ni lepo ni ružno. Šta me smiruje? 'Ako jedne zimske noći neki putnik' zatraži, u nekoj od lajkovačkih kavana, nešto za smirenje, uputiće ga u ambulantu, a iz ambulante - opet u kavanu... Šala-komika! Smiren sam, jer sam se udaljio od užarenog jezgra svojih nemira, a i rezignacija moja ima isti uzrok. Do sada dobili osam nagrada? Da li biste rado i NIN-vu?
- NIN-ovom nagradom ovenčani su romani najviđenijih srpskih (i hrvatskih, do nedavno!) pisaca i voleo bih da se nađem u njihovom kolu. Iskustvo mi kazuje da piscu nikad nije lako, ni s nagradama ni bez njih, a gdekoja književna nagrada mogla je, ponekad, da povuče 'carske zahteve i njihove posledice'.
Nadam se da više nije tako! Milena Marjanović
