Izvor: Politika, 16.Okt.2012, 10:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mitsko mesto – Babanija
Opustela Banija u koju se tiho i sporadično vraćaju njeni izbegli stanovnici, postaje mitska Babanija već prvom rečenicom romana Po(v)ratnički rekvijem Mirka Demića – „Odavno ne živim”. I drugi će po(v)ratnici, kako ih Demić naziva ispisujući kovanicu koja označava ne bilo kakav povratak već onaj koji se odvija „posle rata”, često naglašavati: „Mi smo živi mrtvaci... samo su nam mrtve naše besmrtne duše”, izokrećući motiv živih mrtvaca Huana Rulfa u motiv onih koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sebe doživljavaju kao da im je život već okončan i čija se „svakodnevna jadikovka” zaista pretvara u rekvijem, molitvu za mrtve iz čistilišta, kome Babanija odista sliči.
Prvi roman o izbeglicama i povratnicima u nas pokušava da na delikatan način prikaže očajanje onih za koje su rat i promene koje je on izazvao predstavljali kraj njihovog života u simboličkom smislu, kao da je uopšte moguće o očajanju i smrti pisati delikatno. Demić zato želi da ličnu i priču Krajišnika uzdigne na opšti nivo, menjajući imena Srbije i Hrvatske u Susjedstan i Komšiliju, a Banije u Babaniju (na jednom mestu čak ironično nazvanu Babilend), zemlju naših baba (i deda).
Nevolju da se u romanu o zemlji Babaniji, gde ne samo da se u korenu reči aludira na žene već se i eksplicitno naglašava da je to postala „zemlja baba”, nalaze isključivo muški likovi, osim jednog ženskog, pitoresknog lika izvesne Vasilije, koja je zaslužila čitavo poglavlje, dok ih je dvadesetak posvećeno gotovo isključivo muškim likovima pored kojih promine poneka starica, Demić pokušava da prevaziđe čestim opaskama da su se u selu svi „zbabali”, ali u pripovesti ostaje izvestan vakuum i osećaj da joj nedostaje ženska vizura po(v)ratničke nesreće.
Roman je, ako zanemarimo nedostatak ženskih aktera, raskošna izložba upečatljivih i tanano pročitanih portreta i tipski prepoznatljivih likova ratnih profitera, novih bogataša, smutljivaca i lopova, snalažljivih, duhovitih i prznica, ali i dostojanstvenih, prefinjenih, snažnih karaktera. Tako da među čitavom plejadom Matavuljevih, Kočićevih, Ćopićevih tipova, nijedan lik nije ostao bez trunke onog specifičnog, ličnog i stoga osobenog što ga izdvaja od ogoljene tipologije, uključujući tu i samog pripovedača, lik učitelja (biblijskog Jeremije čiji plač osluškujemo), rezonera i hroničara sopstvene i sudbine ljudi svoga kraja.
Demić piše epistolarni roman u prvom licu, naglašenih emocija i ispovednog tona, realističkog diskursa u obzorju Petra Kočića na koga direktno upućuje imenom junaka Simeona i poglavljem „Zulumi učitelja Simeona”. Upravo intertekstualne veze sa domaćom književnom tradicijom direktno pominjanje, između ostalih i Matavulja, Šantića, Vasiljeva, ili indirektne spone sa Ćopićem, Selimovićem, Andrićem, pa i Gogoljem i srpskom narodnom epikom, uspevaju da relaksiraju dah i duh epohe realizma koja se ovde ne priziva slučajno, već namerno da bi potencirala nevolju ovih prostora gde se istorija prečesto ponavlja.
U samoj mitskoj Babaniji, ponavljanje kao osnov svakog mita, pravila mitološke cikličnosti, kruženja koja bi trebalo da održi simboliku smene rađanja i smrti gde noć smenjuje zora, zimu proleće, a starce mladi naraštaj, kao da prestaje da važi. Seljani, „živi mrtvaci”, samo simuliraju ispražnjeni mitološki obrazac poštujući obrede poput okupljanja oko rakijskog kazana koje se i samom Simeonu pričinjava kao pozorišna scena gde svi izgovaraju davno naučeni tekst zdravice misleći pri tome na sopstvenu propast i tiho umiranje za života. Ove, „odavno suvišne ljude”, uglavnom starce bez žena i bez obnoviteljske snage, nema ko da smeni, čak i ako se uzme u obzir poglavlje posvećenom jedinom detetu u selu, dečaku sa nadimkom „Mali Radojica” u koga polaže istovremeno i nadu i bojazan da će se nada izjaloviti.
Bol, tuga, jad, mržnja, starost i simbolička smrt ispunjavaju prostor Babanije za koju pisac sugeriše da je mesto ispražnjeno od ljudi, kuća, normalnog života, nade i radosti, pa čak i od nostalgije za prethodnim životom. Ali smisao ovog romana i jeste u tome da ovim prostorima podari neka druga značenja, pre svega izgovorenu reč, svedočenje kao zalog da se i glas poniženih i uvređenih može čuti.
Jasmina Vrbavac
objavljeno: 14.10.2012.
