Izvor: Blic, 23.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Metež u društvu razara čitavog čoveka
Metež u društvu razara čitavog čoveka
Ljubili smo se, predavali jedno drugom, dosežući vrhunce; osećali smo se divno, nenadmašno. Niko nam nije bio potreban, bili smo dovoljni sami sebi. Bila je to ljubav - van sveta! Ali – baš zato što je tako – pitao sam se: da li je stvarna, da li je zbilja potpuna?! Jer, činilo se, da ni sam svet nije zanemarljiv; možda je tek 'u njemu', a ne 'van njega' ona bila zaista potpuna – napisao je Pavle Ugrinov u romanu 'Besudni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dani' za koji je upravo dobio prestižno književno priznanje 'Bora Stanković' koje će mu svečano biti uručeno 29. marta u Vranju.
Komentarišući činjenicu da je dobio ovu nagradu Ugrinov navodi da mu se, logično, nameće pitanje kolika je vrednost njegovog dela u odnosu na pisca čije ime priznanje nosi.
'Da li sam dostigao vrednost Borinog dela ili nisam? U svakom slučaju teško je uporedivati ta dva dela a pogotovo je teško, ako ne i nemoguće, ujednačiti kriterijume. Pa ipak, postoje tačke koje nam dozvoljavaju uporedivanje'.
Na primer?
- Poetičnost i erotizam. Ali i jedna mnogo važnija tačka koja se odnosi na sam izvor, ili izvorište, ovih dveju literatura. U čemu vidite to izvorište?
- Sva njihova snaga izvire iz takozvanog prelaznog društvenog perioda, kojih je bilo više u našoj literaturi, a koji su, pokazalo se, literarno najplodniji. To su periodi kada se lome stari zakoni, običaji, navike, moral i nastaju novi zakoni i novi moral. Obično se te promene vrše radikalno i zato je tako mnogo drama i tragedija u delima koja su nastala u tom periodu. Dobar deo vaših dela bavi se zapravo sudbinom individue u turbulentnim vremenima. Kako se, zapravo, snalaze vaši likovi?
- Ni u životu ni u mojim romanima ne mogu svi da podnesu te radikalne promene. Oni najosetljiviji beže iz tog meteža, sklanjaju se u ljubav ili nostalgiju, u neku ličnu aktivnost ili se predaju i pomireno rezigniraju nad vremenom koje je prošlo. Ali snaga toga preloma toliko je jaka da ne dozvoljava nikakva bekstva. Jer, uvlači se čak i u najintimnije delove bića i lagano iznutra razara ličnost, razara ljubav, razara nostalgiju, razara čitavog čoveka. Svojevremeno ste rekli da su upravo Bora Stanković i Miloš Crnjanski pisci koje najviše cenite?
- I jedan i drugi me, svaki na svoj način, prate kroz čitav život. Na Velikoj maturi izvukao sam pitanje sa imenom Borisava Stankovića, kao da su me pitali kog bih pisca želeo da izvučem. Kao student Pozorišne akademije, predao sam ostarelom Dobrici Milutinoviću buket u ime Akademije, povodom jubilarne predstave 'Koštana'. Dobrica je odigrao Mitketa sedeći sve vreme u stolici na sceni, jer nije više mogao da se kreće. Kao urednik dramskog programa na televiziji godinama sam se zalagao da snimio seriju od dvanaest nastavaka po celokupnom Borinom delu koju je brilijantno napisao reditelj Voja Nanović, a koja, na žalost nije snimljena. Ali ste ipak snimili 'Koštanu' u režiji Slave Ravasija?
- I danas mislim da je to jedna od najboljih TV drama sa nazaboravnim Ljubom Tadićem u ulozi Mitketa. Hvalio sam film 'Sofka' Radoša Novakovića, iako su se mnogi mrštili, a danas smatram taj film najčistijim klasikom. Godinama sam sanjao da postavim na scenu, a kasnije pred TV kamere, 'Tašanu' i 'Jovču', i to mi je sve do danas ostala neispunjena želja. I pisao sam o Bori Stankoviću. Posebno sam ponosan na tekst 'Bolest ruže' o Jovči. Možda ću ga pročitati na svečanom dodeljivanju nagrade. I da ne nabrajam dalje. Sve u svemu, čini mi se kao da me je lično Bora Stanković nagradio za sve moje misli i brige o njegovom delu, za svu moju privrženost njegovoj literaturi.
Vratimo se nagrađenom romanu 'Besudni dani' i činjenici da je i Bora Stanković bio pisac jednog 'prelaznog perioda'. Postoji li uopšte neko rešenje za individuu u vremenima kakvo je, na primer, naše?
- Smatram da su ti prelazni periodi koji su, kako rekoh najplodniji za literaturu, veoma teški za život. Jer, tada dolazi do velikih lomova, društvenih i ličnih. Prelamaju se sudbine ljudi kao na dlanu. I Bora Stanković je pisac jednog od najdubljih prelomnih perioda našeg društva. I Dragiša Vasić je stvaralac takvog doba. Da li vi to izjednačavate pojmove prelaznog perioda i besudnih dana?
- Prelazni period je vreme besudnih dana, kada su stari zakoni istrošeni, a novi nisu uspostavljeni, pa je uglavnom sila ta koja uspostavlja nova pravila, odnosno oni koji imaju oružje, kao što je to jedna brigada u 'Besudnim danima'. To je jedno haotično stanje, to je ponekad čisti haos, sa svim svojim tragičnim posledicama, kao što su ubistva, osveta, pljačka, nemoral – uopšte bezakonje.
Može li se iz takvog haosa pobeći, na primer, u ljubav?
- Iz jednog takvog haosa glavni junak romana beži u ljubav, u čistotu, odanost, posvećenost, uzvišena osećanja, takoreći u sreću. Ali se i to pokazuje samo kao iluzija. Zašto?
- Jer haos je maligna bolest, ona se širi i zahvata sve, ne štedi nikoga i ni šta, pa ni ljubav. Postepeno, haos se uvlači i u ljubav, dezorjentiše je, uništava, jedno po jedno, njena svojstva i tako je polako razara. Sve se okončava kao u nekom 'grand ginjolu', kao u nekoj crnoj komediji u kojoj se Nesreća smeje a Apsurd trijumfuje. Ostaju samo patnja i beznađe koji puze po mraku vremena. I u 'Besudnim danima' sa jedne strane je haos a sa druge ljubav koju, međutim, guta taj haos. Tako i ona postaje besmislena i neostvarljiva. Ima u tom romanu više ljubavi, ali nijedna se nije ostvarila. Mogli bi smo reći da je to roman o haosu i ljubavi u kojoj haos pobeđuje.
Tatjana Njezić
