Izvor: Blic, 13.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Malo manje laganja dobro bi došlo
Malo manje laganja dobro bi došlo
Selektora Sterijinog pozorja Svetislava Jovanova, kome ove godine ističe dovogišnjim mandat, pitali smo kako on ocenjuje domete ovogodišnje pozorišne produkcije?
'Može se reći da je ova sezona bila sezona uprkos. Bez onzira na to što u pozorištu vlada materijalna kriza, što je profesionalni nivo pozorišta užasno opao, pri tom mislim na stručni sastav pozorišnih uprava, ovo je, na neki način, jedna od retkih proplamsaja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nekakave volje i želje da se nešto napravi. Uprkos svemu, uprkos moralnoj krizi, uprkos materijalnoj, profesionalnoj, političkoj, socijalnoj krizi, pozorište je ove godine napravilo neku vrstu podviga. U kojim koordinatama se nalazi ovogodišnja selekcija Pozorja?
Jedno pet-šest poslednjih godina, pa i prošle, kada sam takođe bio selektor, dominiralo je rediteljsko pozorište, ma šta to značilo. Uglavnom je bilo reči o suptilnoj, manje suptilnoj, angažovanoj ili manje angažovanoj igrariji između iluzija i stvarnosti, između pozorišta i života. Od 'Karoline Nojber', preko Hubačeve 'Julijane', tekstova Siniše Kovačevića, pa do tekstova najmlađih autora. Koliko je ona bila vredna u umetničkom smislu to sada nije tema, ali ova sezona znači jednu vrstu zaokreta. Naročito mlađa generacija pisaca, a mislim i glumaca, više nema nerava, nema volje i jednostavno više nema tu strategiju da se posredno igra sa tim pozorište-život, i tako dalje. Mnogo je vidljiviji napor da se, čak i kada je reč o istorijskim komadima, trileru, nekim problemima koji nas tište, suoče direktno, surovo, bez tog pirandelovskog iluzionizma. To je zajednički imenitelj ove selekcije. Skicirajte 'izgled' osam pozvanih predstava?
To je jedna lepeza nijansi u kojoj sa jedne strane stoji 'Prokleta avlija' kao jedno univezalno delo, ali ta intrepretacija je do te mere urađena sa jednim tragičnim patosom da ona deluje kao da apsolutno govori o ovom vremenu. Toliko je univerzalana, da je apsolutno konkretna. S druge strane imamo 'Parče noći', po formatu malu kamernu dramu, koja je toliko realistička, varljivo svakodnevna, da izrasta u jednu univerzalnu metaforu. Između ta dva pola se kreću ostali komadi kao što je istorijska drama 'Maksim Crnojević', ili 'Bokeški D mol', s druge strane realistički tekst 'Čuješ li, mama, moj vapaj' koji je izvanredan ili 'Ruženje naroda' kao svojevrsna katarza.
Poziv 'Dadovu' je pozitivno iznenađenje vaše selekcije.
To je jedina predstava koju sam gledao dva puta, i to ne zato što prvi put nisam znao da ću je pozvati na festival, već zbog toga što je ona toliko nova, surova i otrežnjavajuća, i po temi i po igri, da sam morao da je vidim ponovo, kako bih bio siguran da sam je razumeo. To je primer kako misli nova generacija. Isto tako sam pozvao i ansambl Janoša Siverija, kao najhomogeniji mladi ansambl koji je ovom predstavom krunisao svoj dvogodipnji rad. Na nedavnoj promociji Sterijinog pozorja u Narodnom pozorištu najavljena je i jedna predstava rađena prema komadima Biljane Srbljanović u inostrastvu. Zašto je nema?
Sticajem oklonosti, koje sada ne interesuju čitaoce, nisam video ni jednu od brojnih predstava Biljane Srbljanović koje se izvode na nemačkom govornom području osim bečke 'Beogradske trilogije' koja je gostovala u 'Ateljeu'. Odmah sam se raspitivao da li bi oni došli, i dobio potvrdan odgovor. Zašto oni ne dolaze na Pozorje, to je sticaj okolnosti koji nije političke prirode ni sa jedne strane, već nekih koje nisam u stanju da proverim i verovatno ću sazanati šta je po sredi kada to više nikoga ne bude zanimalo. Apostrofirate mladu generaciju, njihov nedostatak strpljenja, kako se ta energija o kojoj je reč uklapa u festivalski kliše?
S jedne strane, reč je o estetskom stavu, dok s druge, u pozorištu ne postoji čist estetski stav. Mislim da mladi, i stvaraoci i njihova publika, više nemaju strpljenja da čekaju nekakvo bolje prekosutra i nemaju mnogo nerava da se penju stepenicama ustaljene hijerarhije našeg pozorišnog života. Osetio sam kao moralnu, profesionalnu obavezu, jer moje su snage male, da nateram neke ljude, makar na jednom festivalu, da počnu da shvataju da u pozorištu postoji još nešto osim kovencionalne pozorišne produkcije. Ako se ta svest ne bude pojavila, kod onih koji odlučuju o pozorištima, o festivalima, o kritikama, konvencionalana pozorišta će svakako umreti, festivali takođe, a ovi klinci će naći da igraju negde drugde. Ko su ti ljudi od kojih sve zavisi, kako to da niko neće da ih imenuje? Zar niste i sami u prozvanoj grupi?
Ne radi se tu ni o kakvim kafkijanskim, nepoznatim silama i mračnim snagama, pogotvu ne o politici. Politika, koja u svemu tome ipak igra, samo je half linija a ne organizator igre. Ostajem pri tome da imena nisu važna jer su to imena svih nas. U jednom društvu u kojem svi nose maske, gde se svi maskiraju, apsolutno je jasno da nema nikakvih tajanstvenih snaga, to smo samo mi. Jedan dan smo pisci, drugi kritičari, treći predsednici žirija, četvrti književnici, peti urednici, šesti eventualno voditelji okrugolg stola, a sedmi se možda odmaramo. Na koji način onda naterati pozorište, Pozorje, festivale da se podmalde? Da li je Pozorje mladih jedan od načina?
Što se tiče povratka Pozorja mladih, to je lepo zamišljeno, ali je pitanje da li će ono uticati na glavni program ili će se sve svesti na gest. Iako, što kaže Bunjuel, najviše mrzim one koji znaju istinu, možda bi nam ona bila i gorka, ne bi bilo na odmet malo manje lagati. Glumac je taj koji jedini treba da laže u pozorištu. Kakve su šanse jednog selektora da ozbiljnije utiče na tok fetsivala, u ovom slučaju Pozorja?
Ja kao selektor sam pre dve nedelje čuo program Pozorja mladih. Zar to nije apsurdno, ja imam jedan raspored, oni drugi, oni šumom, ja drumom, ja saopštio dramaturgiju festivala gde meni igraju Mađari, a oni u 11 puštaju Strindberga. Nema, dakle, značajnije koordinacije izložbi, simpozijuma. Da li treba da se pravi simpozijum o onome što ima veze sa glavnim programom ili sa temom 'pozorište i rat'. Osnovno pitanje je, što se tiče samog Pozorja, da li treba da postoji neko umetničko telo kome selektor odgovara. Selektor nema nikakva prava jer nikome ne odgovora. I to ne kažem zbog sebe, jer ja sam gotov, već zbog drugih. Ja samo želim da kažem da sadašnji način koji, koliko god da afirmiše dobru stvar, da je jedan čovek odgovoran, s druge strane bi morao da podrazumeva postojanje neke koordinacije na umentičkom planu, koja bi aktivno objedinjavala i programe Pozorja i ostale programe. U ovoj fluidnoj situaciji selektor ima manjak odgovornosti, u tom smislu što može da izabere šta mu padne na pamet, upravo zbog toga ima manjak prava. Šta predlažete?
Da se, na primer, pre usvajanja selekcije vodi javna rasprava. Time bi se em izbegli nakanadni kometari. Odnosno, malo manje laganja bi nam dobro došlo.
Željko Jovanović
