Izvor: Politika, 14.Jun.2011, 00:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lopovluk – najunosniji posao u Srbiji
Nije valjda sva policija jurila generala? Možda će sada moći da se pozabavi i običnim kriminalom
Znak je nedostatka otmenosti i lošeg ukusa kad se čovek javno žali na privatne probleme. Ipak, kada su privatni problemi u vezi sa raširenom bolešću društva, onda nije naodmet da se o njima progovori kao o simptomima te bolesti.
Pre nekoliko godina ocu člankopisca neko je ukrao relativno novog juga (penzioner je štedeo i pozajmio novac da bi ga kupio, jer kredit >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nije mogao podići). Kola su ukradena između tri i pet sati izjutra, a krađa je u roku od pola sata prijavljena policiji. Auto nikada nije pronađen.
Tastu su, pak, u dve godine dvaput krali kazan za pečenje rakije. Oba puta je krađa prijavljena, ali policija nije našla lopove, iako postoji osnovana sumnja na izvesne pojedince. Istom čoveku su huligani skakali po krovu nekadašnjeg omiljenog „najgoreg vozila na svetu”. Razume se, izgrednici nikad nisu nađeni.
Kolegi pisca ovog članka lopovi redovno posećuju vikendicu, kradući ono što nađu; poslednji put su ukrali escajg, jer vrednijih stvari nije bilo (ranije su ih već odneli). Takođe, pčelarska kuća oca pisca ovih redova već je nekoliko puta posećivana, a lopovi nikada nisu pronađeni. Nedavno su, isto tako, jednom prijatelju ukrali nekoliko košnica sa pčelama. Nažalost, unapred se zna da će pronalazak lopova biti ravan vaskrsenju mrtvaca.
Piscu ovih redaka su, ovih dana, razbili staklo na automobilu. Vlasnik je zvao policiju da prijavi nepočinstvo, a policajac mu je rekao da dođe do policijske stanice dotične opštine kako bi to uradio, a potom će inspektori, ako procene da je šteta dovoljno velika, obaviti uviđaj. Nasmejao se vozač rumunsko-francuskih kola, premda mu do smeha nije bilo, i poželeo policajcu s druge strane žice dobro zdravlje a sebi da automobil bude na parkingu i narednih dana.
Uistinu, iskustvo uči da je prijava krađe policiji uglavnom uzaludan posao, pa je bolje izbeći dodatno nerviranje. Lopovi su zaštićena vrsta; društvu, naročito mlađim naraštajima, šalje se poruka da ne valja zarađivati poštenim radom kada se to može ostvariti lopovlukom. Ako ste kradljivac, onda će vas druge lopuže poštovati i zaobilaziti, a kada ste pošteni građanin, onda ste na meti lopova. Prirodno.
Pre nekoliko meseci javnost je bila zaokupljena vešću da su telefonske veze s Novim Beogradom u prekidu zbog toga što su lopovi pokrali telefonske žice. Gotovo da više i nije vest kada neko upadne u šaht, pošto je prethodno ukraden poklopac. Bakar je skup, lupeži ga kradu kako bi ga prodali. Trebalo bi pretpostaviti da su otkupljivači bakra poznati; svejedno, „bakarnoj mafiji” (ispravno je bakarska, ali bakarna lepše zvuči) policija nije naudila. Dok ova mafija radi, tast autora ovih redaka bolje da se oprosti od pečenja nadaleko poznate rakije. Uživaoci ovog pića biće na gubitku, ali ako je to cena približavanja EU, tj. ako „bakarna mafija” doprinosi „našem putu u Evropu” tako što odvraća ljude od domaće radinosti i alkoholizma, onda je sve u redu.
Nego, zašto autor ovih redova piše o lopovluku u Srbiji, kada je Ratko Mladić izručen Hagu, a Muamer Zukorlić osniva BANU? Uistinu, policija je našla Mladića; kako onda ne može stati na kraj lopovluku? Nije valjda sva policija jurila generala? Možda će sada moći da se pozabavi i običnim kriminalom? Zar je muftija doista važan, ako lopovi caruju u društvu Srbije? Uostalom, Zukorlić može biti značajan samo u ovakvoj zemlji, jer u ozbiljnijem društvu bi predstavljao tek predmet sprdnje, đuture sa svojim akademicima.
Što se Mladića tiče, ovaj autor odavno javno i iskreno ispoljava saučešće žrtvama srebreničkog genocidnog pokolja za koji je general osnovano osumnjičen. Naposletku, odgovaraće za ono što mu se stavlja na teret. Autor teksta se nada da će akademike, vojskovođe i državnike poput Ejupa Ganića (ovaj Zukorlićev akademik bio je i veliki Jugosloven, pa je kao takav izabran u predsedništvo BiH neposredno pred rat), Nasera Orića, Ramuša Haradinaja, Hašima Tačija, i druge velikane naših naroda i narodnosti (baš kao što se to već desilo sa Antom Gotovinom i drugovima), takođe, stići pravda. Bilo bi pravedno kada bi i neki američki predsednici i drugi evropski i svetski velikani odgovarali za zločine za koje se osnovano sumnjiče. Pravedno, ali da li i realno? Nadajmo se da će, bar, ubice novinara – Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije i Milana Pantića – ali i pripadnike „bakarne” i „automobilske”, i drugih mafija u Srbiji stići ruka pravde. Možda, po okončanju štrajka policije i reforme pravosuđa? Zaista, društvo koje vapi za pravdom koje nema zdušno peva „Bože pravde”, ali za pravdu se valja i boriti, kako u nas tako i u svetu.
docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Jovo Bakić
objavljeno: 14.06.2011.
